Битка за Хонгконг

Захтевом Хонгконга упућеним појединим страним конзулатима да не прихвате британску путну исправу коју користе многи њихови грађани настављен је дипломатски рат за одбрану „демократије” ове полуаутономне покрајине, која заправо никада није ни била права демократија. До пре нешто више од 20 година Хонгконг је био британска колонија, а потом је враћен Пекингу уз спектакуларну церемонију и обећање да демократија неће умрети.

Две деценије касније, западни политичари на челу с америчким и британским владама опет бију битку за Хонгконг, због чега су на ратној нози с Кином, која је лане донела закон о националној безбедности, који, према критичарима, додатно гуши тамошње политичке слободе. Због тога је британски премијер Борис Џонсон одлучио да „пружи уточиште” и отвори пут до стицања држављанства милионима грађана ове бивше колоније, јер је закон о безбедности у супротности са споразумом који су Кина и Уједињено Краљевство постигли поводом преузимања 1997. године. Око 350.000 људи већ поседује пасоше британских држављана у иностранству (БНО), као наслеђе колонијалне ере, а још готово три милиона њих имају право да поднесу захтев.

Хонгконг сада, према сазнањима западне штампе, покушава да доскочи Лондону тако што захтева од страних конзулата да не уважавају ове исправе које њихови грађани, махом млади, прилажу када подносе захтеве за радне визе у Европи, Америци и појединим азијским државама. Потезом који се сматра дипломатским нападом влада је наводно тражила од десетак конзулата да британски БНО више не признају као важећу путну исправу, што ће вероватно, како за Ројтерс процењују дипломате, већина земаља игнорисати. Дипломате сматрају и да овај потез није својствен хонгконшкој власти, која је углавном свесна свог положаја као важног међународног чворишта.

За сада, као што су чиниле и раније, све државе које прихватају поменути британски документ, то и даље чине, а од почетка ове године подносиоци захтева за британски документ неће морати да имају обезбеђен посао пре доласка на Острво. Моћи ће да га потраже кад се сместе. Неће бити тестова способности, нити потребе да приказују приходе. Лондон тако, како каже Џонсон, испуњава „историјску и моралну обавезу” према овим људима након појаве спорног закона, који, уосталом, омогућава да осумњичени починиоци тешких кривичних дела буду изведени пред суд у Кини. Британија је, подсећају, бившу колонију вратила кинеској власти уз гаранције да ће бити заштићене њене основне слободе, обезбеђени широка аутономија и капиталистички начин живота.

У Пекингу и Хонгконгу, пак, кажу да је закон који је узбудио Запад неопходан како би се успоставила стабилност, те да су – кад је Национални народни конгрес објавио да ће побољшати правни систем и механизме националне безбедности за ову посебну административну управу – поједине владе пожуриле да се истакну у претњама и оптужбама.

Тако су створена два табора. Један који каже да закон јесте начин одржавања суверенитета и легитимно право сваке државе и други, који тврди да је на делу покушај Пекинга да свом снагом „стави шапу” на Хонгконг.

Браниоци кинеске политике подсећају и да је одржавање националне безбедности пракса и међународне заједнице, која међународним конвенцијама (рецимо Међународним пактом о грађанским и политичким правима) каже да нико не може угрожавати националну безбедност друге земље. Западне земље на челу са САД су, истина, усвојиле сијасет закона за очување националне безбедности. У Америци је, рецимо, први свеобухватни закон о националној безбедности на свету донесен 1947. На основу овог, можда најмоћнијег правног акта, основана је Централна обавештајна агенција – ЦИА и разне друге службе, попут Савета за националну безбедност.

Али табор који аплаудира Џонсону, који његов потез сматра преломним тренутком у британско-кинеским односима, позива се на својевремено потписани споразум, захваљујући којем Хонгконг ужива неке слободе одређене актом званим „Основни закон”, које се, пак, не негују у континенталној Кини.

Међутим, тамошњи аналитичари кажу да су понуде помоћи и подршке страних влада, не само британске, великодушне, али не и довољне да се очува слобода у овој полуатономној покрајини, те тако ни Џонсонов потез неће пуно помоћи младим људима који су због закона изашли на протесте. Поготову ухапшенима којима прете оптужбе сходно истом том закону о националној безбедности. Такође, пут ка Британији повећава спектар одлива мозгова из овог азијског финансијског центра, а да притом и даље постоји знатан проценат оних који из неких разлога не могу да испуне услове за добијање британског држављанства.