Hitlerova odmazda za nepokorne Srbe

Kada je Adolf Hitler 27. marta 1941. godine obavešten da je u Beogradu u jutarnjim satima tog dana izvršen vojni prevrat, prvo je posumnjao u tu vest, misleći da nije autentična, a kada se ubrzo uverio da je puč izveden, odmah je delovao energično. Okupio je svoje svetnike, vojne i političke, i formulisao naređenje da Kraljevina Jugoslavija bude uništena vojnički i kao država.

,,Srbi i Slovenci nikada nisu bili naklonjeni Nemcima”, tvrdio je Hitler, zbog čega je zahtevao ,,da se na Jugoslaviju udari nemilosrdnom žestinom i da se vojnički poraz ostvari munjevitom brzinom”. ,,Treba računati s tim da će pri našem napadu Hrvati stupiti na našu stranu”, te će im biti ,,osiguran odgovarajući politički postupak (docnije autonomija)”, rekao je Hitler na sastanku sa savetnicima.

Sile Osovine, predvođene Nemačkom, započele su napad u noći između 5. i 6. aprila, pošto je prepadom zauzet Đerdap, a u zoru 6. aprila, oko 6.45 sati, iz vazduha je napadnut Beograd, uz učešće sedam vazduhoplovnih pukova sa više od 234 bombardera i više od 120 lovaca ,,Luftvafe”.

Mada je prestonica Kraljevine Jugoslavije imala status otvorenog grada, započeto je izvršenje tačke pet iz plana vojnih operacija: ,,Vazduhoplovstvo će imati zadatak da otpočne, što je moguće pre, razbijanje jugoslovenskih vazduhoplovnih baza i da uzastopnim napadima razori glavni grad Beograd, a pored toga da potpomaže nastupanje kopnenih snaga”.

Pod šifrom ,,Odmazda”, tepih bombe i zapaljive bombe su bezobzirno sejale smrt i razarale pomno izabrane ciljeve – državne, vojne, civilne i kulturne ustanove, industrijske pogone i infrastrukturu, bolnice i podzemna skloništa. U još tri popodnevna bombaderska talasa, a onda i 7. i 12. aprila, ukupno je na Beograd bačeno 440 tona zapaljivih bombi. U herojskom otporu Šestog lovačkog puka jugoslovenskog vazduhoplovstva oboreno je, prema različitim procenama, između četrdeset i pedeset nemačkih aviona, a jedanaest naših pilota je poginulo.

Različite procene o poginulima u Beogradu kreću se oko 4.000, dok je porušeno 627 zgrada, više od 1.600 zdanja je teško, a gotovo 7.000 delimično oštećeno. Već 6. aprila grad je napustilo nekih 150.000 ljudi, gotovo polovina od 350.000 stanovnika tadašnjeg Beograda.

U napad na Jugoslaviju i istovremeni napad na Grčku sile Osovine su krenule sa 34 nemačke, 44 italijanske i četiri mađarske divizije. Hitlerovu naredbu o napadu s posebnom radošću je prihvatio italijanski duče, Benito Musolini, kome se pružila prilika, kako je izjavio  ,,da se raščiste računi s Jugoslavijom, veštačkom tvorevinom Versaja, kojoj je kumovao Vilson (predsednik SAD – prim. a.). Najnovije držanje Jugoslavije nema primera u svetskoj istoriji; odjek je Sarajeva 1914, prouzrokovanog od istih nepopravljivih elemenata”.

Razmere i posledice zločinačkog bombardovanja Beograda i njegov kodni naziv ,,Odmazda”, svakako svedoče i o Hitlerovom besu kada je izdavao naređenje, iz njega su progovorili osvetnički bes i srbofobija, pošto je i sam, kao i Musolini, uspostavio vezu između atentata na Franju Ferdinanda 28. juna 1914. u Sarajevu i vojnog prevrata u Beogradu 27. marta 1941. godine.

Brutalno i cinično, odgovornost za rat pobesneli Hitler je svalio na Jugoslaviju, pogotovo na Srbiju i Srbe, proglašavajući ih za agresora, zato što su se drznuli da u tada već uveliko porobljenoj Evropi dignu svoju slobodarski glas otpora nacizmu i fašizmu.

Naredbu za bombardovanje Beograda izdao je 31. marta general-pukovnik nacističke avijacije Aleksandar Ler, koji je u maju 1945, po okončanju rata, dopao u ruke partizanske Jugoslovenske armije. Pre suđenja, general Ler je u toku istrage rekao da je ,,u prvom naletu trebalo da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički interesantno, zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda”.

Zbog ovog, i drugih besprimernih zločina, Ler je osuđen na smrt, a kazna  je izvršena 26. februara 1947. godine.

U bombardovanju Narodne biblioteke, tipičnom zločinu kulturnog genocida u 20. veku, uništeno je oko pola miliona monografija i drugih knjiga, gotovo 1.400 rukopisa, hiljade svezaka časopisa, izuzetno vredan kartografski materijal i drugi, nebrojeni dokumenti.

Davnih godina, istim povodom, pisao sam na stranicama ,,Politike” da je poslednji međuratni broj našeg lista nosio datum 6. april 1941. godine, ali da u tom broju nije objavljen ni redak o bombardovanju Beograda. Kako se to dogodilo? Ovo izdanje su, naime, kolporteri oglašavali ulicama u popodnevnim satima prethodnog dana, 5. aprila. To rano štampanje izdanja za unutrašnjost („provincijsko” izdanje) uslovio je nekoliko dana pre toga promenjeni, ,,ratni” red vožnje na železnici.

Beogradsko, jutarnje izdanje lista za 6. april 1941. bilo je pripremano do duboko u noć, maltene do samog jutra. Dežurni urednik tog broja, Slobodan Nešović, nastojao je da dođe do teksta ugovora o prijateljstvu i nenapadanju, koji je te noći, pred zoru, kada je napad na Đerdap već započet, potpisan u Moskvi između SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije.

Pošto nastojanja Nešovića nisu urodila plodom – tekst dokumenta nikako da stigne u direkciju pošte – više se nije moglo čekati, pokrenuta rotacija je počela da izbacuje prve jutarnje primerke „Politike”. Dogodilo se to pre nego što su počele da padaju nacističke bombe, tako da se na stranicama našeg lista nije našao ni željno očekivani dokument potpisan u Moskvi, kao ni vest da je Hitler krenuo u zločinački rat protiv Jugoslavije.

Smrtonosni tovar bačen na Beograd pogodio je i „Politiku”. Zgrada našeg lista je srušena, uništeni su nova rotaciona mašina i mnogo druge opreme. Tokom bombardovanja Narodne biblioteke, zapaljive bombe su pale i na veliko skladište hartije koju je ,,Politika” brodovima, Dunavom, uvozila iz Austrije i pohranjivala u rupi na Obilićevom vencu, na mestu današnje garaže. Smrad i crnilo gareži prekrivali su centar grada danima.

Osamdeset godina docnije, a povodom skorašnjeg obeležavanja godišnjice 27. marta, ponovo su na raznim stranama, pogotovo preko društvenih mreža, lansirane tvrdnje da Hitler ne bi napao Jugoslaviju da se nije dogodio vojni puč, da bi se Jugoslavija spasla od pošasti rata. Prema ovoj teoriji, u nekom trenutku, kada stvari na mapi rata budu raščišćene, stala bi na stranu pobednica, izbegavši apokaliptična razaranja i milionske žrtve.

Adolf Hitler je, međutim, svoju strategiju prema Jugoslaviji i Srbiji tajno definisao već sredinom tridesetih godina – Južne Slovene će raseliti u Sibir, a Beograd, grad na ušću reka Save i moćnog Dunava, preobratiće u Eugeniju, u slavu princa Eugena Savojskog koji je u ratu protiv Turske osvojio Beograd 22. avgusta 1717. godine. Ali, to je nova tema, s kojom je usko vezan plan o napadu na Jugoslaviju, sačinjen u leto 1940. godine u nemačkom generalitetu.