Nema roštilja bez drva

Odluka vlasti u Kragujevcu da ukinu roštilj na drva, o kojoj je i „Politika” pisala 6. aprila, ishitrena je i pogađa ugostiteljstvo, jednu od privrednih grana najviše ugroženih epidemijom kovida 19. Bez dobrog kulinarstva nema ni uspešnog ugostiteljstva. Neosporni brend srpskog kulinarstva je roštilj. Nema posetioca Srbije koji neće pohvaliti naš roštilj, koji podrazumeva pečenje mesa na drvenom uglju – ćumuru.

Drvo nije samo izvor energije potrebne za termičku obradu mesa, nego sadrži i veliki broj organskih jedinjenja koja daju poseban ukus i aromu pečenom mesu. Sadrži i izvanredan prirodni konzervans fenolftalin, čiji dim uništava sve patogene bakterije i obezbeđuje trajnost mesu pečenom, a posebno dimljenom, na drvetu.

U Africi se meso peče na vrstama drveta koje sporo gore uz velike količine dima, a tako pripremljeno dugo ostaje nepokvareno na najvećoj temperaturi i vlazi. U Iranu smo u doba Reze Pahlavija radili projekat melioracije šuma u području Kaspija. Ukazano nam je da je najbitnije da se iz šuma obezbedi drvo za pečenje hleba i mesa. U toj državi, koja je po rezervama prirodnog gasa treća na svetu, nikome ne pada na pamet da hleb ili meso peče na gas, nego hleb u pekarama na drva, a meso u restoranima na ćumur. A iranski roštilj je jedan od najboljih na svetu.

Što se tiče tvrdnje da se ugalj iz roštilja taloži u našem organizmu, nema nikakve osnove. Ja sam na kraju devete decenije starosti, najveći deo života proveo sam kao šumar na terenu jedući meso pečeno na drva, pa ne osećam nikakve posledice toga.

Dragi čelnici Kragujevca, jedite vi meso pečeno na žici, a ostavite narod da jede roštilj na ćumur, na koji je već vekovima navikao.

Mr. inž. Srđan Tanasković,
Beograd