Нема роштиља без дрва

Одлука власти у Крагујевцу да укину роштиљ на дрва, о којој је и „Политика” писала 6. априла, исхитрена је и погађа угоститељство, једну од привредних грана највише угрожених епидемијом ковида 19. Без доброг кулинарства нема ни успешног угоститељства. Неоспорни бренд српског кулинарства је роштиљ. Нема посетиоца Србије који неће похвалити наш роштиљ, који подразумева печење меса на дрвеном угљу – ћумуру.

Дрво није само извор енергије потребне за термичку обраду меса, него садржи и велики број органских једињења која дају посебан укус и арому печеном месу. Садржи и изванредан природни конзерванс фенолфталин, чији дим уништава све патогене бактерије и обезбеђује трајност месу печеном, а посебно димљеном, на дрвету.

У Африци се месо пече на врстама дрвета које споро горе уз велике количине дима, а тако припремљено дуго остаје непокварено на највећој температури и влази. У Ирану смо у доба Резе Пахлавија радили пројекат мелиорације шума у подручју Каспија. Указано нам је да је најбитније да се из шума обезбеди дрво за печење хлеба и меса. У тој држави, која је по резервама природног гаса трећа на свету, никоме не пада на памет да хлеб или месо пече на гас, него хлеб у пекарама на дрва, а месо у ресторанима на ћумур. А ирански роштиљ је један од најбољих на свету.

Што се тиче тврдње да се угаљ из роштиља таложи у нашем организму, нема никакве основе. Ја сам на крају девете деценије старости, највећи део живота провео сам као шумар на терену једући месо печено на дрва, па не осећам никакве последице тога.

Драги челници Крагујевца, једите ви месо печено на жици, а оставите народ да једе роштиљ на ћумур, на који је већ вековима навикао.

Мр. инж. Срђан Танасковић,
Београд