Hod po stazama samoće

Prijedor – Pre tačno 64 godine, od nagazne mine u okolini nekadašnjeg Bosanskog Novog, kao vojnik, bez nogu je ostao Ljubijanac Ivo Barišić koji je davno zakoračio u devetu deceniju. Ovaj vitalni čiča bez imalo straha priznaje da odoleva vremenu. Nakon smrti sestre sa kojom je živeo u zajedničkom domaćinstvu, okružen je samo šumom umesto ljudima koji su u toku poslednjeg rata na prostorima BiH zauvek napustili Briševo.

– Ovde nema žive duše, obiđu me tek povremeno da vide jesam li još živ – kazuje Ivo i veli da se ničega ne plaši. Ima sve što mu treba i, kako sada stoje stvari, još dugo će moći da obavlja obične kućne poslove. Priča kako su ga neko vreme obilazili novinari jer su čuli da, uprkos tome što je invalid, pešači i po nekoliko kilometara do centra Ljubije kako bi kupio osnovne životne potrepštine.

– I danas je tako, samo, priznajem, idem ređe. Do grada mi treba gotovo dva i po sata pešačenja i isto toliko da se vratim. Bez štapa, štaka ili bilo kakvih drugih pomagala – pojašnjava Ivo i dodaje da nema osećaj takozvanih fantomskih bolova i da se na svoja, kako ih naziva, dva kusatka oslanja kao i normalan čovek na noge.

Ivo Barišić se nikada nije ženio ni zasnivao porodicu. A i kako bi, napominje, kada nijedna nije htela za čoveka bez nogu pa još daleko od civilizacije. Zato je i odlučio da život provede sam, onako kako zna i ume. Priča kako je, uprkos teškoj invalidnosti, sve doskora putovao i do Srbije kod najbliže rodbine. Pešice do centra Ljubije, na autobus do Prijedora a onda još dalje, put Niša.

– Ni te daleke relacije nisu bile problem za mene. Danas je to već malo teže jer sam u finim godinama – sa osmehom veli Ivo i pokazuje malo ognjište na kome je sve donedavno hranio i po dve krave, držao koke, kosio travu. Još ima snage da sadi povrće i vodi brigu o njemu.

Da i danas ima domaćinstava bez struje u mestima Srpske koja su bila na liniji razgraničenja u proteklom ratu, kao što je Briševo, dokaz je i dom našeg sagovornika koji već nekoliko godina muku muči sa nestašicom struje. I danas druguje sa svećom i baterijom. Veli da mu jedna sveća može trajati i po mesec dana. Televizor nema i najviše se obraduje kada mu neko donese novine.

– Struje nemam, radio ne čujem dobro i zato, kada mi dopadnu šaka, uzmem novine i saznam šta ima novo ili se već odavno nešto desilo – reče Ivo na kraju kazujući da ceni novinare jer su oni, po njemu, uvek bili nešto posebno. Zato smo i odlučili da zabeležimo ovu priču o neobičnom čoveku kako ne bi, zahvaljujući bar novinama, bio zaboravljen od svih.