Ход по стазама самоће

Приједор – Пре тачно 64 године, од нагазне мине у околини некадашњег Босанског Новог, као војник, без ногу је остао Љубијанац Иво Баришић који је давно закорачио у девету деценију. Овај витални чича без имало страха признаје да одолева времену. Након смрти сестре са којом је живео у заједничком домаћинству, окружен је само шумом уместо људима који су у току последњег рата на просторима БиХ заувек напустили Бришево.

– Овде нема живе душе, обиђу ме тек повремено да виде јесам ли још жив – казује Иво и вели да се ничега не плаши. Има све што му треба и, како сада стоје ствари, још дуго ће моћи да обавља обичне кућне послове. Прича како су га неко време обилазили новинари јер су чули да, упркос томе што је инвалид, пешачи и по неколико километара до центра Љубије како би купио основне животне потрепштине.

– И данас је тако, само, признајем, идем ређе. До града ми треба готово два и по сата пешачења и исто толико да се вратим. Без штапа, штака или било каквих других помагала – појашњава Иво и додаје да нема осећај такозваних фантомских болова и да се на своја, како их назива, два кусатка ослања као и нормалан човек на ноге.

Иво Баришић се никада није женио ни заснивао породицу. А и како би, напомиње, када ниједна није хтела за човека без ногу па још далеко од цивилизације. Зато је и одлучио да живот проведе сам, онако како зна и уме. Прича како је, упркос тешкој инвалидности, све доскора путовао и до Србије код најближе родбине. Пешице до центра Љубије, на аутобус до Приједора а онда још даље, пут Ниша.

– Ни те далеке релације нису биле проблем за мене. Данас је то већ мало теже јер сам у финим годинама – са осмехом вели Иво и показује мало огњиште на коме је све донедавно хранио и по две краве, држао коке, косио траву. Још има снаге да сади поврће и води бригу о њему.

Да и данас има домаћинстава без струје у местима Српске која су била на линији разграничења у протеклом рату, као што је Бришево, доказ је и дом нашег саговорника који већ неколико година муку мучи са несташицом струје. И данас другује са свећом и батеријом. Вели да му једна свећа може трајати и по месец дана. Телевизор нема и највише се обрадује када му неко донесе новине.

– Струје немам, радио не чујем добро и зато, када ми допадну шака, узмем новине и сазнам шта има ново или се већ одавно нешто десило – рече Иво на крају казујући да цени новинаре јер су они, по њему, увек били нешто посебно. Зато смо и одлучили да забележимо ову причу о необичном човеку како не би, захваљујући бар новинама, био заборављен од свих.