Aja Sofija (opet) na udaru

Specijalno za „Politiku”

Istanbul, 4. jula – Aja Sofija, vizantijska crkva u Istanbulu, ponovo je predmet osporavanja i polemika iza kojih stoje oni koji bi da vrate točak istorije u otomansku prošlost i da se, kao nekad njihovi preci, klanjaju u tom hrišćanskom hramu, u starom delu Carigrada. Udruženje za istorijske spomenike i životnu sredinu zatražilo je da se poništi odluka turske vlade iz 1934. godine, kojom je Aja Sofija pretvorena u muzej. Ona od tada, sve do sada, nije ni crkva ni džamija, u njoj niko ne može da se moli Bogu niti da se klanja Alahu.

Udruženje, koje već duže vreme poteže ovo pitanje, svoj predlog je obrazložilo „najvišim interesima zemlje”. Državni savet, koji obavlja ulogu najvišeg administrativnog suda, glatko je odbacilo taj predlog.

„Ne postoje razlozi da se poništi odluka vlade iz 1934. godine, kada je Aja Sofija pretvorena u muzej. Pogotovo što je Turska potpisnik Konvencije Uneska o svetskoj kulturnoj baštini”, rečeno je u odluci Državnog saveta koji je istovremeno podsetio – kako prenose lokalni mediji – da je ta agencija UN stavila Aja Sofiju na svetsku listu zaštićenih kulturno-istorijskih spomenika.

U gradu na Bosforu, i bez Aja Sofije, ima dovoljno džamija i drugih mesta za klanjanje muslimanskih vernika. Ali, u Turskoj još ima onih koji bi to da rade u čuvenoj crkvi.

Crkve prate, kao senka, sudbinu ljudi. Kada su Turci 1453. godine, posle višemesečne opsade, osvojili Konstantinopolj, počeo je veliki pogrom hrišćana. Na udaru se našla i Aja Sofija. Sultan Mehmed je odmah, pet dana posle, na njoj dogradio jedan minatert i pretvorio je u džamiju. U njoj se lično molio Alahu. I na taj način je želeo da pokaže svoju moć. Vizantijski hram je kasnije još više oskrnavljen, što je vidljivo i danas: malterom su prekrivene freske, uklonjena su druga hrišćanska obeležja, dograđena su četiri minareta.

U njoj se klanjalo punih devet vekova, sve dok na vlast nije došao Mustafa Kemal Ataturk. Najveći reformator u islamskom svetu je odmah shvatio da se ne može približiti zapadnoj Evropi sa tim srednjovekovnim testamentom u diplomatskoj torbi. Ispravio je istorijsku grešku, ali se nije usudio da ide do kraja, jer se plašio reagovanja domaćih islamista. Smislio je kompromis. Aja Sofiju je 1934. godine pretvorio u muzej: dakle, ni crkva ni džamija.

Mnogi Turci mu to nikad nisu oprostili i dan-danas ga optužuju za nacionalnu izdaju.

Petnaest vekova staro hrišćansko svetilište – koje je 537. godine podigao imperator Justinijan – nikako da se skrasi u miru. Pre tri godine vlada je odbacila zahtev o ponovnom pretvaranju crkve u džamiju, ali islamisti iznova pokreću to pitanje.

Ovakva odluka Državnog saveta mogla se i očekivati, pogotovo što je Turska sada kandidat za ulazak u EU. U Briselu upozoravaju Ankaru da mora da poštuje evropske standarde u oblasti verskih i manjinskih prava i sloboda. „Verske slobode su najviši prioritet za nas i to će biti jedno od suštinskih pitanja u pregovorima o prijemu Turske u Uniju”, upozorio je nedavno portparol Evropske komisije.

U Vaseljenskoj patrijaršiji upravo zbog toga podržavaju ulazak Turske u Uniju u nadi da će na tom putu, ma koliko on dugo trajao, rešiti neke otvorene probleme koji je tište decenijama. Malobrojni hrišćani u Turskoj – oko 80.000 – u poslednje vreme nemaju problema u održavanju verskih obreda, ali se suočavaju sa mnogim preprekama prilikom raspolaganja svojom imovinom koja im je u znatnom delu konfiskovana, ili je zbog nemarnosti muslimana prepuštena propadanju jer je nagriza zub vremena.