Аја Софија (опет) на удару

Специјално за „Политику”

Истанбул, 4. јула – Аја Софија, византијска црква у Истанбулу, поново је предмет оспоравања и полемика иза којих стоје они који би да врате точак историје у отоманску прошлост и да се, као некад њихови преци, клањају у том хришћанском храму, у старом делу Цариграда. Удружење за историјске споменике и животну средину затражило је да се поништи одлука турске владе из 1934. године, којом је Аја Софија претворена у музеј. Она од тада, све до сада, није ни црква ни џамија, у њој нико не може да се моли Богу нити да се клања Алаху.

Удружење, које већ дуже време потеже ово питање, свој предлог је образложило „највишим интересима земље”. Државни савет, који обавља улогу највишег административног суда, глатко је одбацило тај предлог.

„Не постоје разлози да се поништи одлука владе из 1934. године, када је Аја Софија претворена у музеј. Поготово што је Турска потписник Конвенције Унеска о светској културној баштини”, речено је у одлуци Државног савета који је истовремено подсетио – како преносе локални медији – да је та агенција УН ставила Аја Софију на светску листу заштићених културно-историјских споменика.

У граду на Босфору, и без Аја Софије, има довољно џамија и других места за клањање муслиманских верника. Али, у Турској још има оних који би то да раде у чувеној цркви.

Цркве прате, као сенка, судбину људи. Када су Турци 1453. године, после вишемесечне опсаде, освојили Константинопољ, почео је велики погром хришћана. На удару се нашла и Аја Софија. Султан Мехмед је одмах, пет дана после, на њој доградио један минатерт и претворио је у џамију. У њој се лично молио Алаху. И на тај начин је желео да покаже своју моћ. Византијски храм је касније још више оскрнављен, што је видљиво и данас: малтером су прекривене фреске, уклоњена су друга хришћанска обележја, дограђена су четири минарета.

У њој се клањало пуних девет векова, све док на власт није дошао Мустафа Кемал Ататурк. Највећи реформатор у исламском свету је одмах схватио да се не може приближити западној Европи са тим средњовековним тестаментом у дипломатској торби. Исправио је историјску грешку, али се није усудио да иде до краја, јер се плашио реаговања домаћих исламиста. Смислио је компромис. Аја Софију је 1934. године претворио у музеј: дакле, ни црква ни џамија.

Многи Турци му то никад нису опростили и дан-данас га оптужују за националну издају.

Петнаест векова старо хришћанско светилиште – које је 537. године подигао император Јустинијан – никако да се скраси у миру. Пре три године влада је одбацила захтев о поновном претварању цркве у џамију, али исламисти изнова покрећу то питање.

Оваква одлука Државног савета могла се и очекивати, поготово што је Турска сада кандидат за улазак у ЕУ. У Бриселу упозоравају Анкару да мора да поштује европске стандарде у области верских и мањинских права и слобода. „Верске слободе су највиши приоритет за нас и то ће бити једно од суштинских питања у преговорима о пријему Турске у Унију”, упозорио је недавно портпарол Европске комисије.

У Васељенској патријаршији управо због тога подржавају улазак Турске у Унију у нади да ће на том путу, ма колико он дуго трајао, решити неке отворене проблеме који је тиште деценијама. Малобројни хришћани у Турској – око 80.000 – у последње време немају проблема у одржавању верских обреда, али се суочавају са многим препрекама приликом располагања својом имовином која им је у знатном делу конфискована, или је због немарности муслимана препуштена пропадању јер је нагриза зуб времена.