Antišok terapija za Violu fon Kramon

Viola fon Kramon, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, bila je šokirana time što je kosovski premijer Albin Kurti glasao u Tirani na albanskim parlamentarnim izborima. „Ne mogu da razumem o čemu se tu radi… Neprihvatljivo, bar za mene”, objavila je na „Tviteru” nemačka poslanica u Evropskom parlamentu, i to ne bilo koja, već ona koja treba da poznaje Kosovo bolje od svih ostalih kolega. Ipak, ona je iskreno zapanjena Kurtijevim potezom, bez sumnje je od njega očekivala nešto sasvim drugo.

A očekivala je da slika bude idilična, baš onakva kakvu su u dalekim evropskim prestonicama projektovali u vezi sa dolaskom Kurtija na vlast. Očekivali su socijaldemokratu, Evropejca, borca protiv korupcije i prvog lidera u Prištini koji nema ratnu prošlost. Tako su ga sami sebi predstavljali. A dobili su populistu, antisistemskog vođu i ostrašćenog nacionalistu koji bi da obnavlja projekte nacionalnog ujedinjenja iz 19. veka. Viola fon Kramon ima ogroman entuzijazam za Kosovo, svoju dužnost izvestioca shvata i kao lobistički posao za Kosovo (po sopstvenim rečima), ali očigledno nije nimalo pripremljena za taj posao, jer je dopustila da bude iznenađena što Albin Kurti, kao premijer, glasa u drugoj državi, za parlament te druge države.

Albin Kurti ne samo da je glasao na albanskim izborima, već je njegov pokret Samoopredeljenje istakao trojicu kandidata za poslanike u parlamentu u Tirani. Na taj način on je otišao korak dalje od „običnog” Albanca koji ima državljanstvo Republike Albanije, pa samim tim ima pravo i da glasa na tamošnjim izborima. Činjenica da je na nedeljnim izborima u Albaniji učestvovao sa tri kandidata svog, kosovskog pokreta Samoopredeljenje, jasno govori da Albin Kurti shvata Kosovo i Albaniju kao jedan politički prostor, ne samo etnički.

Kurtijeva prekogranična izborna aktivnost, nažalost, nije jedinstvena na Balkanu, iako je najambicioznija i najotvorenija. I drugi politički lideri u regionu koriste državljanstvo drugih zemalja da ostvare biračko pravo van granica država u kojima obavljaju visoke funkcije. Milorad Dodik je, na primer, u svojstvu jedne trećine šefa države Bosne i Hercegovine, prošlog juna glasao na parlamentarnim izborima u Srbiji. Glasao je tada u srpskom generalnom konzulatu u Banjaluci i to je bio treći put da je iskoristio svoje biračko pravo na srpskim izborima. Ne vidi u tome ništa loše, ni čudno, kaže da samo koristi pravo koje proističe iz državljanstva Republike Srbije, koje je stekao. I lideri bosansko-hercegovačkih Hrvata već dugo glasaju preko državne granice, pa je tako njihov lider Dragan Čović prošle godine glasao i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj.

Dvojno državljanstvo, kao raširena demokratska tekovina u Evropi, nikako ne bi smelo da bude uskraćeno političarima, jer bi na taj način bez razloga bili diskriminisani u odnosu na ostale građane. Međutim, ne može se tolerisati  zloupotreba tog građanskog prava, onako kako to rade pojedini na Balkanu, među kojima je Albin Kurti samo najnoviji i najdrastičniji primer. Njihovi potezi da, kao političari iz „dijaspore” glasaju, pa čak i da se kandiduju, u državama maticama, ne može imati nikakvo opravdanje u tome da imaju dvojno državljanstvo. To njihovo pravo mora imati manju snagu od njihove političke odgovornosti prema državi (teritoriji) u kojoj su se izborili za visoke funkcije, na kojima predstavljaju veliki broj ljudi koji su za njih glasali.

Njihovo favorizovanje etničkog u odnosu na političko, dovoljno govori o glavnom cilju njihovih politika, a to nije ni socijaldemokratija, ni borba protiv korupcije, ni ekonomski razvoj, već – nacionalna stvar. Na istoj liniji je i ideja nove vlade u Podgorici da olakša uslove za dobijanje državljanstva Crne Gore, jer se tim zakonom želi promena „krvne slike” biračkog tela, uvođenjem velikog broja sadašnjih državljana Srbije, crnogorskog porekla, u državljanstvo, pa i u biračke spiskove Crne Gore.

Države „matice” nisu krive što njihovi sunarodnici iz susedstva, a uz to i političari na državnim funkcijama, dolaze u konzulate i prelaze granicu da obave biračku dužnost. Vlada Edija Rame ne može sprečiti Kurtija da dođe u Tiranu, kao što ni Aleksandar Vučić ne može sprečiti Dodika da glasa u Srbiji. Oni su državljani Albanije, odnosno Srbije. U tome ih može sprečiti samo njihova sopstvena odgovornost prema biračima koji su ih doveli na visoke funkcije. A to nisu birači u „maticama”. Oni tu odgovornost očigledno nemaju i zato imamo ove političke turiste, koji svojim glasanjem u matici, a u stvari u inostranstvu, demonstriraju svoje pretenzije na političko pa i državno ujedinjenje.

Zato ne iznenađuje što je nedavni „non-pejper” o promeni granica na Balkanu naišao na tako plodno tlo, jer iza lidera koji glasaju i tamo i ovde stoje na stotine hiljada birača širom Balkana. Kartografija, nacionalna ujedinjenja, velika ova i velika ona država njihov su omiljeni a možda i jedini politički koncept za koji su zainteresovani. U stvari, reč je o populistima desnog spektra, koji osim nacionalnih zastava i mapa nemaju drugu politiku, a na Balkanu je to, nažalost, i dalje dovoljno da se bude neka vlast.

Viola fon Kramon nije jedina Evropljanka u stanju šoka posle Kurtijevog glasanja u Tirani. Umesto što se šokira i što ne može da shvati šta se dešava, i ona, ali i sve njene kolege u Evropskom parlamentu, u Komisiji, u svim drugim evropskim institucijama mogli bi vrlo lako da preduprede slične stresne situacije u budućnosti. Dovoljno je da „ohlade” saradnju sa ovim liderima-selicama, pa i sa njihovim vladama i političkim partijama, jer iz saradnje sa njima ne može da proistekne nikakav evropski pomak. Oni, jednostavno, nisu zainteresovani za tu priču, to jasno i govore i pokazuju svojim gestovima. Glasanjem u inostranstvu, na primer. Oni nisu „tržište” za ideje i vrednosti Evropske unije, oni žele nešto poput „non-pejpera” i za njegovo ostvarenje su više nego zainteresovani.

To nije društvo koje EU želi za sebe, bez obzira na to da li su u Banjaluci, Prištini, Podgorici ili Mostaru. To društvo je na oku nekih drugih pretendenata na uticaj na Balkanu, a oni su daleko od Brisela, Berlina i Pariza. Balkan koji bi oni želeli da vide je region u kojem se iza Kurtija, Dodika, Čovića, Krivokapića i sličnih gomilaju milioni pristalica, koji jedni druge gledaju kao krvne neprijatelje i vrebaju priliku da prvi napadnu. Baš kao pre tridesetak godina kada su mape i etničke pripadnosti takođe bile u političkoj modi.

Zato je i za EU i za Balkan dobro da Viola fon Kramon i sve njene kolege koje se bave Balkanom, što pre izađu iz stanja šoka, da se priberu i okrenu poslu sa onima na Balkanu sa kojima je posao moguć. Njih je, na sreću, i dalje više i njihova podrška je i dalje velika. To, međutim, ne mora da potraje, naročito ako u Briselu budu nastavili da se šokiraju gestovima nacionalista, a da u isto vreme kinje svoje prirodne partnere na Balkanu da nisu dovoljno Evropljani. To je pravi put da od Balkana naprave nešto poput karte iz „non-pejpera”, naravno po cenama iz 90-ih godina.

Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost