Антишок терапија за Виолу фон Крамон

Виола фон Крамон, известилац Европског парламента за Косово, била је шокирана тиме што је косовски премијер Албин Курти гласао у Тирани на албанским парламентарним изборима. „Не могу да разумем о чему се ту ради… Неприхватљиво, бар за мене”, објавила је на „Твитеру” немачка посланица у Европском парламенту, и то не било која, већ она која треба да познаје Косово боље од свих осталих колега. Ипак, она је искрено запањена Куртијевим потезом, без сумње је од њега очекивала нешто сасвим друго.

А очекивала је да слика буде идилична, баш онаква какву су у далеким европским престоницама пројектовали у вези са доласком Куртија на власт. Очекивали су социјалдемократу, Европејца, борца против корупције и првог лидера у Приштини који нема ратну прошлост. Тако су га сами себи представљали. А добили су популисту, антисистемског вођу и острашћеног националисту који би да обнавља пројекте националног уједињења из 19. века. Виола фон Крамон има огроман ентузијазам за Косово, своју дужност известиоца схвата и као лобистички посао за Косово (по сопственим речима), али очигледно није нимало припремљена за тај посао, јер је допустила да буде изненађена што Албин Курти, као премијер, гласа у другој држави, за парламент те друге државе.

Албин Курти не само да је гласао на албанским изборима, већ је његов покрет Самоопредељење истакао тројицу кандидата за посланике у парламенту у Тирани. На тај начин он је отишао корак даље од „обичног” Албанца који има држављанство Републике Албаније, па самим тим има право и да гласа на тамошњим изборима. Чињеница да је на недељним изборима у Албанији учествовао са три кандидата свог, косовског покрета Самоопредељење, јасно говори да Албин Курти схвата Косово и Албанију као један политички простор, не само етнички.

Куртијева прекогранична изборна активност, нажалост, није јединствена на Балкану, иако је најамбициознија и најотворенија. И други политички лидери у региону користе држављанство других земаља да остваре бирачко право ван граница држава у којима обављају високе функције. Милорад Додик је, на пример, у својству једне трећине шефа државе Босне и Херцеговине, прошлог јуна гласао на парламентарним изборима у Србији. Гласао је тада у српском генералном конзулату у Бањалуци и то је био трећи пут да је искористио своје бирачко право на српским изборима. Не види у томе ништа лоше, ни чудно, каже да само користи право које проистиче из држављанства Републике Србије, које је стекао. И лидери босанско-херцеговачких Хрвата већ дуго гласају преко државне границе, па је тако њихов лидер Драган Човић прошле године гласао и на председничким и на парламентарним изборима у Хрватској.

Двојно држављанство, као раширена демократска тековина у Европи, никако не би смело да буде ускраћено политичарима, јер би на тај начин без разлога били дискриминисани у односу на остале грађане. Међутим, не може се толерисати  злоупотреба тог грађанског права, онако како то раде поједини на Балкану, међу којима је Албин Курти само најновији и најдрастичнији пример. Њихови потези да, као политичари из „дијаспоре” гласају, па чак и да се кандидују, у државама матицама, не може имати никакво оправдање у томе да имају двојно држављанство. То њихово право мора имати мању снагу од њихове политичке одговорности према држави (територији) у којој су се изборили за високе функције, на којима представљају велики број људи који су за њих гласали.

Њихово фаворизовање етничког у односу на политичко, довољно говори о главном циљу њихових политика, а то није ни социјалдемократија, ни борба против корупције, ни економски развој, већ – национална ствар. На истој линији је и идеја нове владе у Подгорици да олакша услове за добијање држављанства Црне Горе, јер се тим законом жели промена „крвне слике” бирачког тела, увођењем великог броја садашњих држављана Србије, црногорског порекла, у држављанство, па и у бирачке спискове Црне Горе.

Државе „матице” нису криве што њихови сународници из суседства, а уз то и политичари на државним функцијама, долазе у конзулате и прелазе границу да обаве бирачку дужност. Влада Едија Раме не може спречити Куртија да дође у Тирану, као што ни Александар Вучић не може спречити Додика да гласа у Србији. Они су држављани Албаније, односно Србије. У томе их може спречити само њихова сопствена одговорност према бирачима који су их довели на високе функције. А то нису бирачи у „матицама”. Они ту одговорност очигледно немају и зато имамо ове политичке туристе, који својим гласањем у матици, а у ствари у иностранству, демонстрирају своје претензије на политичко па и државно уједињење.

Зато не изненађује што је недавни „нон-пејпер” о промени граница на Балкану наишао на тако плодно тло, јер иза лидера који гласају и тамо и овде стоје на стотине хиљада бирача широм Балкана. Картографија, национална уједињења, велика ова и велика она држава њихов су омиљени а можда и једини политички концепт за који су заинтересовани. У ствари, реч је о популистима десног спектра, који осим националних застава и мапа немају другу политику, а на Балкану је то, нажалост, и даље довољно да се буде нека власт.

Виола фон Крамон није једина Европљанка у стању шока после Куртијевог гласања у Тирани. Уместо што се шокира и што не може да схвати шта се дешава, и она, али и све њене колеге у Европском парламенту, у Комисији, у свим другим европским институцијама могли би врло лако да предупреде сличне стресне ситуације у будућности. Довољно је да „охладе” сарадњу са овим лидерима-селицама, па и са њиховим владама и политичким партијама, јер из сарадње са њима не може да проистекне никакав европски помак. Они, једноставно, нису заинтересовани за ту причу, то јасно и говоре и показују својим гестовима. Гласањем у иностранству, на пример. Они нису „тржиште” за идеје и вредности Европске уније, они желе нешто попут „нон-пејпера” и за његово остварење су више него заинтересовани.

То није друштво које ЕУ жели за себе, без обзира на то да ли су у Бањалуци, Приштини, Подгорици или Мостару. То друштво је на оку неких других претендената на утицај на Балкану, а они су далеко од Брисела, Берлина и Париза. Балкан који би они желели да виде је регион у којем се иза Куртија, Додика, Човића, Кривокапића и сличних гомилају милиони присталица, који једни друге гледају као крвне непријатеље и вребају прилику да први нападну. Баш као пре тридесетак година када су мапе и етничке припадности такође биле у политичкој моди.

Зато је и за ЕУ и за Балкан добро да Виола фон Крамон и све њене колеге које се баве Балканом, што пре изађу из стања шока, да се приберу и окрену послу са онима на Балкану са којима је посао могућ. Њих је, на срећу, и даље више и њихова подршка је и даље велика. То, међутим, не мора да потраје, нарочито ако у Бриселу буду наставили да се шокирају гестовима националиста, а да у исто време киње своје природне партнере на Балкану да нису довољно Европљани. То је прави пут да од Балкана направе нешто попут карте из „нон-пејпера”, наравно по ценама из 90-их година.

Директор Међународног института за безбедност