Vladiko, da malo ne preteraste

Od našeg stalnog dopisnika
Podgorica – Kad je uhapšen predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević i na Vidovdan isporučen Haškom tribunalu, bio sam glavni i odgovorni urednik „Glasa Crnogorca”. Dan po mnogo čemu bolan, da bolniji ne može biti. U redakciji svi pitaju da li je Srbija smela da na taj svetli dan isporuči Miloševića da tamnuje u haškom kazamatu. Pitaju i skoro uglas odgovaraju: „Sram ih bilo! Zar na ovaj dan? Bog će ih kazniti, nevere i izdajnike... sluge Zapada... špijuni...” A od zidova kao da odjekuje: „O, kukavno Srpstvo ugašeno”.

I kako se primicao kraj tom danu i došlo vreme da se osmisli naslovna strana, odlučujem da bude sva crna s Miloševićevom fotografijom, ispod koje će pisati upravo to što su zidovi „uzvikivali”: „O, kukavno Srpstvo ugašeno”.

Nedugo nakon tog izdanja sretoh se s mitropolitom Amfilohijem, s kojim sam na mnoge teme razgovarao, a neke od njih će zauvek ostati samo naše. Iz te očinske zaostavštine imao sam njegov blagoslov da obelodanim, sada javno, pošto sam to pričao mnogim našim prijateljima, njegove reči povodom crne naslovne strane „Glasa Crnogorca”.

Nikada nisam osetio takvu privrženost i ljubav kao mitropolitovu prema „Glasu Crnogorca”. Za njega je ovaj list bio crnogorski „Mond”. Govorio je da po svojoj tačnosti i gospodstvu mora da liči na „Mond”. „Što je za Francuze ’Mond’, to je za nas ’Glas Crnogorca’”, ponavlja.

Znao sam, kada tako počne naš razgovor, da sledi i ona njegova druga, savetodavna rečenica, ali ovog puta ima dozu zamerke. „Pa dobro”, počinje vladika, „Kako ti ide s novinama? Vidim, a i ljudi mi kažu da je to dosta dobro. No, mi reci ko je odlučio da cela naslovna strana novina bude crna, s onom porukom ’O, kukavno Srpstvo ugašeno’?”

„Ja, vladiko”, rekoh.

Tajac. Čekam da me sada grdi i prošiva onako mekano, a bolno.

„Da nisi malo preterao?”, pita me. Ja se ogrnuo Vidovdanom i samo u vezi s tim pokušavam da opravdam naslovnicu novina koje vladika voli od svih najviše.

Onaj ko je bio protiv nekih Miloševićevih poteza za vreme njegovog vladanja bio je i mitropolit. Nije to krio, niti je kasnije sebe zbog toga prekorio.

Vreme je odmicalo i Miloševića odbrana pred sudom u Hagu promenila je mnogo šta kod mitropolita, ali i na neki način obavezala ga da ide k njemu i razgovara kao s čovekom koji ima uverenje da je ono što radi odbrana Srba od zapadnih porobljivača. To je kod mitropolita izazivalo bes i neretko bi i podviknuo kad je govorio o zapadnim, kako je govorio, „ubicama naše dece”.

Obreo se mitropolit u Hagu i nije ispovedao Miloševića, čoveka koji je verno pripadao komunizmu, ali su ispovedali jedan drugog o strahotama istorije koja se u svakom veku ponavlja prema njihovom narodu. Tu su bili pod istim krstom i svako je na svoj način, najsnažnije što je mogao, znao i umeo, branio svoj namučeni narod.

Nije vladika mnogo pričao, ne da se bar javno obznanilo, o razgovoru s Miloševićem u haškom kazamatu, ali ga je javno branio iskazujući mu zahvalnost i poštovanje za držanje u sudu najveće nepravde u 20. veku.

Vladiku je nekako kopkala neodlučnost što nije otišao u Hag i svedoči Miloševiću.

„Ne odoh na suđenje Miloševiću u Hag. Poslušah savet Crkve. Crkva je tako govorila, a moje srce je to iskreno htelo. Ne odoh...”, tiho izgovara mitropolit.

„Vladiko, ipak ste Miloševića posetili u Hagu pre njegovog umorstva u tom kazamatu”, kažem.

„Da. Da. Pa da.” Dok izgovara pogladi dva-tri puta sedu bradu i dodaje: „Posetio sam ga, ali ne svedočih... Ne!”

„Šta Vam reče?”, upitah ga.

„Ništa. Ćutao je”.

„Narod je sve to dobro razumeo, ako ne tada – sada sigurno. A i na sahrani njegovom bratu Borislavu, nakon opela u Ljevorečkim Tuzima, rekli ste pred svima da ste se o Slobodana ogrešili i izvinili”, kažem mu.

„Pogrešio sam što nisam otišao. Vreme sve glasnije pokazuje i tek će pokazati da se on iskreno borio za srpski narod. Njegovo ime će u knjizi večnih biti upisano neizbrisivim slovima”.

Pomalo neočekivano, izlete mi reč:

„Vladiko, da malo ne preteraste?”

„Ne. Ni ti onda, a ni ja sada”, odgovori mi.

„Njemu su”, nastavi, „sudili oni kojima je trebalo da se sudi. Nisu mu presudili, nevin se preselio u Carstvo nebesko. Božji sud na kraju sve rešava. U imenu Božjem je i sud i pravda...”