Iz zaraze kovidom 19 u pandemiju usamljenosti

Pandemija kovida 19 ne ostavlja samo posledice na fizičko već i na mentalno zdravlje zbog čega je najavljeno da će u domovima zdravlja ponovo biti aktivirane psihijatrijske ambulante. Da je neophodno raditi više na preventivi i sprečavanju mentalnog razbolevanja, smatra i profesor dr Slavica Đukić Dejanović, neuropsihijatar i savetnica premijerke Ane Brnabić, koja za „Politiku” ocenjuje da bi trebalo „pojačati” rad svih institucija koje se bave mentalnim zdravljem.

„Ne mislim samo na klinike, psihijatre koji rade u domovima zdravlja i privatnim klinikama već i na institucije javnog zdravlja koje u sklopu preventive treba da obrate pažnju na depresiju, anksioznost, masovne panike, na sve ono što nas u narednom periodu može očekivati”, kaže dr Đukić Dejanović.

Da li ste u proteklih godinu dana primetili da ljudi već imaju probleme s mentalnim zdravljem i kako su se oni ispoljavali?

Pandemija dugo traje. Oni koji imaju jak potencijal za mentalno funkcionisanje imali su poneku prolaznu tegobu. Kod senzibilnih osoba je bilo posledica i možemo ih očekivati i dalje, ali one teže moramo da sprečimo. Od 10 pacijenata polovina smatra da ih je poremetio period korone, da su ranije imali neke tegobe, ali ne takvog intenziteta kao što je sada slučaj. To su najčešće nesanice koje dobijaju hronični karakter. Tu su i razni anksiozni poremećaji, fobična ponašanja i panika koje mogu prekidati period kontinuiteta rada i uobičajenog života pojedinaca, kao i klasične depresivne epizode, kao i pogoršanja zdravlja ljudi koji su već ranije imali neke mentalne probleme, a nisu bili u mogućnosti, zbog pandemije kovida, da odlaze na redovne kontrole i da eventualno prilagode terapiju svojim potrebama. Kod nekih je sigurno došlo do pogoršanja osnovne bolesti.

Koliko su prisutne kovid nesanice, jer se mnogi ljudi žale na tu pojavu?

Kod nas nije rađeno neko istraživanje koje se bavi samo nesanicama, ali se zna da je to posledica nekog fizičkog ili mentalnog oboljenja. Ali nesanica sama za sebe kada traje kao simptom više nedelja dovodi do iscrpljenja osobe i utiče na pojavu drugih problema, od kojih su depresija i anksioznost najčešći. Svi misle da treba dati lek za kovid nesanicu kako bi se ublažio problem. Nekada je i potrebno dati lek, ali treba znati da postoje nefarmakološke metode lečenja. Ljudi ne treba posle 17 sati da koriste gazirana pića i kafe. Treba da večeraju najkasnije do 19 sati, da imaju neku fizičku aktivnost i da se malo umore pred spavanje. Uvek u isto vreme treba odlaziti na počinak i to u provetrenu sobu, u kojoj nema zvukova i svetlosti koji mogu da smetaju. Preko dana ove osobe ne smeju da dozvole sebi da dremnu ni na trenutak. Samo lekari mogu da ocene da li je osobi potreban medikament i koji. Pogrešno je uzeti od komšije ili prijatelja lek za to. Veoma je važan podatak za lekara da li pacijent noću teško zaspi ili se budi u toku sna. Pristup lečenju je potpuno drugačiji. Zato je bitno intenzivirati savetovališta koja će se baviti ovim pitanjima.

Istraživanja pokazuju da trenutno postoji podela na dve grupe ljudi: one koji se uopšte ne plaše korone i negiraju da ona postoji i one koji iz straha od bolesti ne izlaze iz svojih stanova.

Najveći paničari su oni ljudi koji ne veruju u kovid, pa obole od njega. Osim fizičkih simptoma korone, koji mogu da budu veoma teški, oni imaju i ozbiljne psihološke smetnje. To najčešće budu depresivnost i nesanica. I kada prođe bolest, mi stručnjaci znamo da kažemo da ti pacijenti i dalje vuku rep svoje depresivnosti ili anksioznosti. To znači da imaju simptome koji jako dugo traju, pa su oni iznenađeni. I za jednu i za drugu grupu je bitno znanje. Što više o kovidu treba objašnjavati građanima, ali ne na način koji će traumirati ljude, već ih informisati kako da steknu jedno samopouzdanje da poštuju mere prevencije, da se vakcinišu. Širenje znanja i povećavanje nivoa zdravstvene pismenosti u vezi s kovidom jedan je od najbitnijih masovnih anksiolitika, sredstava koja umanjuju strah od nepoznatog, od onog što smo svi u počeku imali, što je uvek vrlo jak agens za dušu.

Ko ima veću šansu da oboli od nekog mentalnog kovid poremećaja?

Uvek se sažima više faktora koji dovode do mentalnog problema. Osobe koje su osetljive, oni koji su već imali neki mentalni problem, ljudi koji se menjaju shodno uticajima iz spoljne sredine, oni koji u strukturi ličnosti imaju potrebu da sve bude po njihovom, a u periodu pandemije je to nemoguće. Oni neće moći da realizuju svoj plan, već će morati da ga uklapaju s drugim ukućanima jer često rade od kuće. Korona će takve ljude usporiti da na poslu ostvare dostignuća koja su zacrtali. To su perfekcionisti i individualci koji se sada moraju prilagoditi kolektivnoj atmosferi i tome što korona donosi. Oni su u većem riziku.

Pojava SARS-a 2003. godine u svetu dovodi se u vezu s povećanim brojem samoubistava za 30 odsto, posebno kod ljudi starijih od 65 godina. Očekuje li se tako nešto u Srbiji posle pandemije kovida 19?

Očekujem da će Srbija biti deo sveta u pogledu statistika, posebno u regionu iz kulturoloških razloga koji nisu omeđeni granicama države. Za sada se mi nalazimo u nekom proseku. Ali, svakako će biti povećan rizik od suicida. Da li će ti suicidi biti realizovani, veliko je pitanje, jer koliko god je kovid naneo zla i dušama i telu obolelih, oni su pod budnim okom stručnjaka i porodice. Kovid zapravo porodicu dovodi u oazu zajedništva. A suicid nije radnja koja nastaje istog momenta. Prvo se javlja suicidalna ideja kada čovek razmišlja o bezvrednosti života, pa nastaje suicidalna tendencija kada neko piše oproštajna pisma ili bira način i mesto gde bi mogao da digne ruku na sebe. Potom sledi pokušaj samoubistva. Zato kroz savetovališni rad treba da podignemo nivo znanja i zdravstvene pismenosti o tome da svi treba da naučimo da prepoznamo svoje najbliže ili komšije ako se menjaju. To znači da primetimo ako uzdišu, ako su potamneli u licu, ako teško komuniciraju s nama. Tada treba pomisliti da su možda preplavljeni suicidalnim idejama. Moramo da ih pitamo kako su i da ne prođemo pored njih, a da ne sačekamo da ne kažu odgovor. Moramo da ih saslušamo i da budemo posebno obazrivi ukoliko izgovore rečenicu: „Ovaj život nema smisla.” Takva osoba mora da se usmeri na pomoć stručnjaka.

I mladi ljudi sve češće su skloni pokušajima samoubistva? Dosta njih kaže da im je teško što se zbog korone ne druže s vršnjacima.

Mladima je možda i teže nego starijima da se izbore s jakom socijalnom potrebom za druženjem, za razmenom informacija. Jako im nedostaje vršnjačka komunikacija, neko ko ima sličan način razmišljanja, da ispoljavaju emocije. Zato nije retko da oni koji su osetljiviji i od kojih roditelji imaju velika očekivanja prave prve korake koji su karakteristični za starije. Oni bez obzira na to što ranije nisu imali nikakav problem razmišljaju o besmislu života i ideji da život nije vredan. Jedna dobra psihološka intervencija može jednu mladu osobu prevesti na drugu stranu obale, da se preskoči reka koja je duboka i mutna u psihološkom smislu. Možda psiholozi i psihijatri nisu bili tako dragoceni kao što je to sada slučaj.

Ali pandemija korone je dovela do pandemije usamljenosti. Ljudi ne znaju kako da se bore protiv toga. Šta vi savetujete?

To se uglavnom vezuje za starije generacije koje ne znaju da koriste kompjutere. Činjenica je da ne mogu da vide svoju decu i unučiće iz straha da im ne unesu virus u stan, pa im nedostaju zagrljaji, smeh, plač, suze, sve ono što su delili. Imala sam ovih dana razgovore sa starijim osobama koje se ne osećaju dobro i koje se pitaju šta će da rade ako kovid potraje godinama. Kažu da je za njih strašno što ne mogu da zagrle unučiće, što komšinica ne može da im dođe na kafu ili što ne mogu da vide, na primer, ćerku studentkinju koja studira u velikom gradu. Zbog toga razmišljaju kako njihov život nema smisao. Osećaju se depresivnim. Ne možete tim osobama reći da će ovo proći i da će se uskoro videti s najmilijima jer oni onda pitaju kada će to biti. Ako im kažete za mesec dana, onda oni kažu da to slušaju već šest meseci. Zato s takvim osobama treba da razgovaraju ljudi koji su edukovani, da bi im objasnili da se i drugi osećaju slično kao oni i da moraju da potraže neke nove aktivnosti koje će im zaokupiti pažnju.

Na koje aktivnosti mislite ako se zna da moraju da poštuju epidemiološke mere?

Recimo da nauče nešto novo. Da se edukuju kako da plate račune mobilnim telefonom. Da unesu neku inovaciju u svakodnevni život jer im je dosta priče da će ovo proći. To ima terapeutski efekat poput pravog leka.

Koliko su mentalno psihički ugroženi ljudi koji u vreme pandemije ostanu bez posla? Istraživanja u SAD su pokazala da je polovina ljudi koja je ostala bez radnog mesta ili im je smanjena plata ujedno dobila i dijagnozu ugroženog mentalnog zdravlja.

Jedna od najvećih trauma posle gubitka najmilijih je degradacija na radnom mestu. Ljudi na našem podneblju kada izgube posao imaju veliki stepen patnje. Očekujem da jedan od trigera upravo bude gubitak radnog mesta. Zato pozdravljam napore organa koji se trude da zadrže radna mesta i uposle nove radnike.

Miloševića nisam videla s pištoljem, a Miru Marković nisam tešila

Kako ste videli nedavno emitovanu serije „Porodica”?

Ogromna je razlika između umetničkih sloboda i realnosti. Serija je pomogla mnogim ljudima da naprave reaktiviranje na period koji je u relativno bliskoj prošlosti. Meni je najinteresantnije kako je serija uticala na one koji su pre 20 godina bili deca, a sada su zreli ljudi. Kod starijih je prisutna ta raspolućenost društva. Kada je reč o svedocima tih događaja, aktivirane su im emocije koje su imali i tada. Jedni su stali na stranu aktera porodice, a drugi su bili protiv. Kada su gledali seriju svako je obnovio emociju.

Da li se u domu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković dešavalo baš sve kako je prikazano u toj ekranizaciji?

Nije. Slobodan Milošević nije bio suicidalan čovek. Nikada ga nisam videla s pištoljem. Mnogo sam vremena tih dana provela u vili „Mir” i nikada nisam čula da je psovao. Umeo je on ponekad da u nekim negacijama govori ono što bi moglo da bude sinonim za psovku. Mi koji smo svedoci događaja znamo da u seriji nema mnogo činjenica, ali mi je bilo drago da preko IT komunikacija upoznam glumicu koja je igrala mene – Katarinu Žutić.

Zadovoljni ste kako vas je odglumila?

Šta god da ona uradi meni se uvek to dopada jer mi je ona jedna od dragih glumica.

Da li ste stvarno tešili Miru Marković u tim trenucima?

Nisam. Ona je imala jedan prkos u držanju i ne bi dozvolila da je bilo ko teši. Ona je bila mnogo energičnija i nimalo ženstvena na način kako je u seriji prikazana. I ako je patila, ona je imala dozu prkosa u toj patnji.

Dačić ulaže svoje potencijale da dijalog uspe

Koliko je u ovom trenutku moguće ostvariti međustranački dijalog?

Verovatno ne bih bila u politici da ne verujem u međustranačke dijaloge. Ali, pitanje je koliko će se iskreno ući u međustranački dijalog. Ako i jedna i druga strana pokažu želju da se dođe do nekog cilja – šansa uvek postoji. Ako se u dijalog ulazi da bi se neke stvari odložile ili prikazale u boji u kojoj neko želi, onda naravno da ne možemo očekivati neki veliki uspeh. Znam da će Ivica Dačić uložiti maksimum svojih političkih i intelektualnih i ljudskih potencijala da dijalog uspe.

Premijerku savetujem o održivom razvoju

Sada ste na poziciji savetnice premijerke. O čemu to savetujete Anu Brnabić?

O nečemu što je budućnost na čitavoj planeti – održivom razvoju. Agenda 2030 Ujedinjenih nacija, koja je obavezujuća za sve države na svetu, važna je jer smo se svi obavezali da ćemo raditi na smanjenju siromaštva, klimatskim promenama, boljem zdravlju i obrazovanju… Vrlo sam zadovoljna tim poslom i drago mi je što je premijerka vrlo brzo ušla u aktivnosti i prezentacije Agende 2030.