Posle sastanka pravac kafana do duboko u noć

Do VI kongresa KPJ i promene naziva u SKJ 1952. godine, pa i čitavu deceniju nakon toga, partijski sastanci su održavani takoreći u ilegali. Tako je bilo i u Beogradu, gde se bar jednom sedmično članstvo sastajalo u salama koje su koristili rejonski komiteti, po pravilu zaogrnuti dolamom noći! Ta sastančenja, u zavisnosti od godišnjeg doba i od trajanja obdanice, počinjala su s prvim mrakom i trajala duboko u noć, a u vreme obračuna sa ibeovcima, revizionistima i drugim izdajnicima naroda nesrećni članovi su ponekad dočekivali i zoru. Od koga su se krili, i zašto, ne zna se – niko nije smogao hrabrosti da pita.

Ali, taj noćni partijski „purgatorijum” imao je i lepšu stranu! Naime, posle sastanaka, članstvo je negde moralo šapatom da analizira smernice i, izbegavajući psovke, prevede ih na jezik svakodnevice, a i da se izduva i okrepi. A, gde bi bolje nego u kafani, na koju ni najviše rukovodstvo nije bilo gadljivo, što se može zaključiti po tome jer su se na udaru „drugarske kritike” zaticali jedino notorni alkoholičari, oni koji i dalje poručuju i piju votku ili kojima bi se u pijanstvu razvezao jezik pa javno lupetali o svemu što vide i kako jeste, a ne „kao što je zacrtano”.

Svaki od šest beogradskih rejona imao je bar jednu partijsku kafanu namenjenu sekretarijatu i nekoliko za članove, a sigurno i nekog ko je bio zadužen da kafedžijama najavi potrebu za upodobljavanje radnog vremena: vrh Prvog rejona (Dorćol, Zerek i Varoš-kapija) nastavljao je sastančenje u „Smederevu”, na uglu Zmaj Jovine i Ulice braće Jugovića, oni iz Četvrtog rejona (Zvezdara) urakljili su „Lipov lad” na uglu negdašnjeg Bulevara Crvene armije i Gvozdićeve, a prekoputa „Liona” kao rezervnog položaja, kadar Čukarice prvo je zaposeo „Veliku Čukaricu”, da bi se zatim trajno skrasio u „Mihajlovcu”, Palilulcima je najmilije bilo „Takovo” na uglu Takovske i Ulice vojvode Dobrnjca jer je oličavalo proletersku skromnost... i tako redom.

Drugarsko veče

Glavni grad FNR Jugoslavije i NR Srbije bio je sedište saveznih i republičkih organa, a i oni su se negde zbrinjavali! Poznato je da je Ce-Ka Ka-Pe-Jot sebi namenio „Maderu” u kojoj su „sedničili” i oni iz CK Srbije kako bi stalno bili pod prismotrom, dok su se mlađi (SKOJ, a potom i NO) opredelili za „Barajevo” na uglu Beogradske i Krunske, jer komitet Srbije im je bio iza ćoška, u Ulici kralja Milutina, kraj ambasade NR Kine, ili „Domovinu” na uglu Bulevara Crvene armije i Molerove, naročito kad je na Malom Tašmajdanu počelo da niče velelepno zdanje centrale SKOJ-a koje je projektovao Dragiša Brašovan iskupljujući se za neke navodne grehe. Ali, kako je u toku izgradnje 1948. rečena organizacija izbrisana iz političkog imenika, promenjena je namena njenom nesuđenom sedištu, pa je u njemu 1954. osvanuo hotel „Metropol”, više decenija najluksuzniji u onolikoj državi (Druga petoljetka, samoupravljanje, vredan radni narod, vredna i avangarda, imalo se – moglo se).

„Domovina”, koja je zbrinjavala studente tehničkih fakulteta, našla se među „omladinskim kafanama” jer je jedan od važnijih rukovodilaca CK NO Srbije bio zaposlen u nekoj od fakultetskih laboratorija, pa da čovek ne dangubi.

„Barajevo” je, međutim, urakljeno ne samo zbog komšijske prisnosti, već i očuvanja tradicija ilegale. Jer, ne računajući izvanredan roštilj, kao i tesnu pekarsku radnju „vrata do vrata” iz čije su furune izlazili najbolji hleb i mirišljava peciva, rečena kafana je, i spolja i iznutra, bila zgodna samo za izbegavanje, o čemu govori podatak da čak ni narodna milicija nije rado zalazila u nju.

Mesto drugarskih večeri – „Mali Pariz”

Niko ne zna dokle bi to potrajalo da slučaj kafanskih sastančenja nije stigao do Slobodana Penezića?! Navodno, po pričama preživelih, Krcun je okupio omladinsko rukovodstvo u kafani „Mali Pariz” (nadomak centrale upravo osnovanog ugostiteljskog preduzeća „Madera”), kako bi ih očinski posavetovao da ubuduće svoje noćne plenume pokrste u „drugarske večeri” (što se docnije razlilo Srbijom, pa i šire, kao ozvaničena institucija i izvojevano pravo radnog naroda). S tim u vezi valja spomenuti i „drugarska predvečerja” koja su se svakodnevno priređivala u restoranu na vrhu Palate CK na Novom Beogradu, u kojoj su bile zbrinute sve savezne organizacije i CK SK Srbije kao zaštićeni podstanar. Razjurio ih je drug Stane (Dolanc), čime je upropastio sliku o Slovencima kao epskim pijandurama, zbog čega je godinama tinjala sumnja da je on stajao i iza slovenačke prohibicije, prve i poslednje u Jugoslaviji, sa zabranom točenja alkoholnih pića po kafanama i preduzećima na teritoriji republike do podneva.

Za razliku od kolega u zgradi CK, sindikalni pregaoci nisu hrlili uvis, već nadole, jer im je restoran u novoizgrađenom Domu sindikata bio u suterenu. To utočište je docnije postalo dostupno i široj javnosti, kad je otvorilo dveri kao kafana „Gradski podrum” i nastavilo s noćnim radom.

Artisti Agitpropa

Inače, zbog „Madere” kao sastajališta drugova iz saveznih organa, dugo se verovalo da je sedište Agitpropa – ozbiljne službe koja se bavila agitovanjem, propagandom i špijuniranjem najviših domaćih i inostranih funkcionera – bilo upravo u tom zdanju nasred Fišegdžijske čaršije! Nije: od oslobođenja do drugog talasa nacionalizacije kada je crkvi oduzeto sve osim hramova, stolovali su u Igumanovljevoj palati (o čemu je prvi izvestio Živko Milić, novinar „Politike”, jer je upravo tu od Agitpropa dobio dnevnice i novac za putne troškove do NR Kine sredinom pedesetih godina, gde je otišao kao prvi dopisnik iz revizionističke FNRJ). Razlog da se ova služba skrasi u „Maderi”, kako je to objasnio Šilja Mihajlović, bio je prozaičan – na Terazijama nije bilo restorana u kojem bi se osećali kao svoji na svome i među svojima, a da zalaze u hotel „Moskvu”, ne ide zbog imena.

Neko je smislio priču da su glavni vinovnici nekih skandala koji su potresali „Maderu” bili pripiti službenici Agitpropa – što je pripisano „izostanku nadzora nadređenih” – a da nikom nije palo na um da agitovanje i propaganda često podrazumevaju i provokaciju! Zbog njih, a ne Udbe, OS-a, KOS-a i ostalih službi uhođenja, nastala je večita mudrost koja neoprezne podseća da i kafana ima uši, a odskora i oči... odnosno video-nadzor.

Baja – i četiri kralja

Ovaj trapavo prepakovan naslov romana Žike Lazića zloupotrebljen je kako bi se što slikovitije objasnilo da partijske kafane, a naročito noćne, nisu izum novijeg, revolucionarnog doba, već da rečeni slučaj zadire dublje u prošlost.

Nikola Pašić, najčešće spominjan ili opanjkavan kao opozicionar i predsednik vlade, kako kad, stanovao je u Pozorišnoj, današnjoj Francuskoj ulici, baš na uglu Gospodar Jevremove. Odatle je Baja, kako su ga nazivali i prijatelji i neprijatelji, svakog jutra sabajle prtio put uzbrdo, do pivnice „Ruski car”, kako bi na licu mesta oslušnuo šta se sve tokom noći mrsilo o politici po beogradskim kafanama. I tek tada bi, već „potkovan” starim konjakom i novim saznanjima, kretao put kabineta gde su ga za stolom čekali zvanični, najčešće našminkani izveštaji. Njegov pisaći sto završio je u vlasništvu profesora Nenada Đorđevića, jednog od razočaranih osnivača JUL-a, mada se ne zna da li ga je kupio zbog izvanrednog duboreza ili da bi ga podsećao na moć kafanskih političkih spletki.

A i danas...