После састанка правац кафана до дубоко у ноћ

До VI конгреса КПЈ и промене назива у СКЈ 1952. године, па и читаву деценију након тога, партијски састанци су одржавани такорећи у илегали. Тако је било и у Београду, где се бар једном седмично чланство састајало у салама које су користили рејонски комитети, по правилу заогрнути доламом ноћи! Та састанчења, у зависности од годишњег доба и од трајања обданице, почињала су с првим мраком и трајала дубоко у ноћ, а у време обрачуна са ибеовцима, ревизионистима и другим издајницима народа несрећни чланови су понекад дочекивали и зору. Од кога су се крили, и зашто, не зна се – нико није смогао храбрости да пита.

Али, тај ноћни партијски „пургаторијум” имао је и лепшу страну! Наиме, после састанака, чланство је негде морало шапатом да анализира смернице и, избегавајући псовке, преведе их на језик свакодневице, а и да се издува и окрепи. А, где би боље него у кафани, на коју ни највише руководство није било гадљиво, што се може закључити по томе јер су се на удару „другарске критике” затицали једино ноторни алкохоличари, они који и даље поручују и пију вотку или којима би се у пијанству развезао језик па јавно лупетали о свему што виде и како јесте, а не „као што је зацртано”.

Сваки од шест београдских рејона имао је бар једну партијску кафану намењену секретаријату и неколико за чланове, а сигурно и неког ко је био задужен да кафеџијама најави потребу за уподобљавање радног времена: врх Првог рејона (Дорћол, Зерек и Варош-капија) настављао је састанчење у „Смедереву”, на углу Змај Јовине и Улице браће Југовића, они из Четвртог рејона (Звездара) уракљили су „Липов лад” на углу негдашњег Булевара Црвене армије и Гвоздићеве, а прекопута „Лиона” као резервног положаја, кадар Чукарице прво је запосео „Велику Чукарицу”, да би се затим трајно скрасио у „Михајловцу”, Палилулцима је најмилије било „Таково” на углу Таковске и Улице војводе Добрњца јер је оличавало пролетерску скромност... и тако редом.

Другарско вече

Главни град ФНР Југославије и НР Србије био је седиште савезних и републичких органа, а и они су се негде збрињавали! Познато је да је Це-Ка Ка-Пе-Јот себи наменио „Мадеру” у којој су „седничили” и они из ЦК Србије како би стално били под присмотром, док су се млађи (СКОЈ, а потом и НО) определили за „Барајево” на углу Београдске и Крунске, јер комитет Србије им је био иза ћошка, у Улици краља Милутина, крај амбасаде НР Кине, или „Домовину” на углу Булевара Црвене армије и Молерове, нарочито кад је на Малом Ташмајдану почело да ниче велелепно здање централе СКОЈ-а које је пројектовао Драгиша Брашован искупљујући се за неке наводне грехе. Али, како је у току изградње 1948. речена организација избрисана из политичког именика, промењена је намена њеном несуђеном седишту, па је у њему 1954. освануо хотел „Метропол”, више деценија најлуксузнији у оноликој држави (Друга петољетка, самоуправљање, вредан радни народ, вредна и авангарда, имало се – могло се).

„Домовина”, која је збрињавала студенте техничких факултета, нашла се међу „омладинским кафанама” јер је један од важнијих руководилаца ЦК НО Србије био запослен у некој од факултетских лабораторија, па да човек не дангуби.

„Барајево” је, међутим, уракљено не само због комшијске присности, већ и очувања традиција илегале. Јер, не рачунајући изванредан роштиљ, као и тесну пекарску радњу „врата до врата” из чије су фуруне излазили најбољи хлеб и миришљава пецива, речена кафана је, и споља и изнутра, била згодна само за избегавање, о чему говори податак да чак ни народна милиција није радо залазила у њу.

Место другарских вечери – „Мали Париз”

Нико не зна докле би то потрајало да случај кафанских састанчења није стигао до Слободана Пенезића?! Наводно, по причама преживелих, Крцун је окупио омладинско руководство у кафани „Мали Париз” (надомак централе управо основаног угоститељског предузећа „Мадера”), како би их очински посаветовао да убудуће своје ноћне пленуме покрсте у „другарске вечери” (што се доцније разлило Србијом, па и шире, као озваничена институција и извојевано право радног народа). С тим у вези ваља споменути и „другарска предвечерја” која су се свакодневно приређивала у ресторану на врху Палате ЦК на Новом Београду, у којој су биле збринуте све савезне организације и ЦК СК Србије као заштићени подстанар. Разјурио их је друг Стане (Доланц), чиме је упропастио слику о Словенцима као епским пијандурама, због чега је годинама тињала сумња да је он стајао и иза словеначке прохибиције, прве и последње у Југославији, са забраном точења алкохолних пића по кафанама и предузећима на територији републике до поднева.

За разлику од колега у згради ЦК, синдикални прегаоци нису хрлили увис, већ надоле, јер им је ресторан у новоизграђеном Дому синдиката био у сутерену. То уточиште је доцније постало доступно и широј јавности, кад је отворило двери као кафана „Градски подрум” и наставило с ноћним радом.

Артисти Агитпропа

Иначе, због „Мадере” као састајалишта другова из савезних органа, дуго се веровало да је седиште Агитпропа – озбиљне службе која се бавила агитовањем, пропагандом и шпијунирањем највиших домаћих и иностраних функционера – било управо у том здању насред Фишегџијске чаршије! Није: од ослобођења до другог таласа национализације када је цркви одузето све осим храмова, столовали су у Игумановљевој палати (о чему је први известио Живко Милић, новинар „Политике”, јер је управо ту од Агитпропа добио дневнице и новац за путне трошкове до НР Кине средином педесетих година, где је отишао као први дописник из ревизионистичке ФНРЈ). Разлог да се ова служба скраси у „Мадери”, како је то објаснио Шиља Михајловић, био је прозаичан – на Теразијама није било ресторана у којем би се осећали као своји на своме и међу својима, а да залазе у хотел „Москву”, не иде због имена.

Неко је смислио причу да су главни виновници неких скандала који су потресали „Мадеру” били припити службеници Агитпропа – што је приписано „изостанку надзора надређених” – а да ником није пало на ум да агитовање и пропаганда често подразумевају и провокацију! Због њих, а не Удбе, ОС-а, КОС-а и осталих служби ухођења, настала је вечита мудрост која неопрезне подсећа да и кафана има уши, а одскора и очи... односно видео-надзор.

Баја – и четири краља

Овај трапаво препакован наслов романа Жике Лазића злоупотребљен је како би се што сликовитије објаснило да партијске кафане, а нарочито ноћне, нису изум новијег, револуционарног доба, већ да речени случај задире дубље у прошлост.

Никола Пашић, најчешће спомињан или опањкаван као опозиционар и председник владе, како кад, становао је у Позоришној, данашњој Француској улици, баш на углу Господар Јевремове. Одатле је Баја, како су га називали и пријатељи и непријатељи, сваког јутра сабајле пртио пут узбрдо, до пивнице „Руски цар”, како би на лицу места ослушнуо шта се све током ноћи мрсило о политици по београдским кафанама. И тек тада би, већ „поткован” старим коњаком и новим сазнањима, кретао пут кабинета где су га за столом чекали званични, најчешће нашминкани извештаји. Његов писаћи сто завршио је у власништву професора Ненада Ђорђевића, једног од разочараних оснивача ЈУЛ-а, мада се не зна да ли га је купио због изванредног дубореза или да би га подсећао на моћ кафанских политичких сплетки.

А и данас...