Samit s krizom

ANALIZA VESTI
Redovno godišnje okupljanje osam lidera „vodećih industrijskih nacija” – poznatije kao samit G-8 – počinje danas u Japanu, u poznatom planinskom odmaralištu u varoši Tojoku, na Hokaidu. Na dnevnom redu je, kao i i obično, rešavanje globalnih problema, ali ovoga puta sa dosta očiglednijom okolnošću da mnogi među učesnicima nisu u stanju da se nose ni sa sopstvenim.

Izveštači s lica mesta, u traganju za pikanterijama, ne propuštaju da pomenu kako je ovo poslednji samit Džordža Buša, a prvi Dmitrija Medvedeva. Pišu i o egzotičnosti japanske prirode, ali glavni fokus je ipak na najvažnijem: da li će, za tri dana koliko će biti zajedno, osam državnika, desetine ministara, na stotine savetnika i ostali uspeti da smisle neki delotvoran odgovor na ključno pitanje – šta da se radi?

Prošle godine, u nemačkoj banji Hejligendam, bilo im je znatno lakše – tada su, između ostalog, konstatovali da je svetska ekonomija „u dobrom stanju”, uz upozorenja zbog skupe nafte, za koju je tada plaćano 70 dolara po barelu.

Stara dobra vremena! Preovlađujuća dijagnoza uoči današnjeg podizanja zavese u Tojokuu je da svetu ulazi u ekonomsku „zonu opasnosti”. Nafta samo što nije dostigla 150 dolara za barel, a za razliku od prošle godine, lideri će u tanjirima imati i skupu hranu. Nafta je sa sobom u visine povukla i cene namirnica, zbog čeka je u neveselo društvo globalnih siromaha gurnuto još oko sto miliona ljudi.

A tu je opet i prošlogodišnja tema koju nije trebalo podgrevati: klimatske promene, uz podsetnik da su krupne reči iz saopštenja potpisanih lane u Nemačkoj dosad pratila samo skromna dela.

Na mnogo mesta se ovih dana moglo pročitati da se ovaj samit održava u atmosferi po mnogo čemu sličnoj onoj u kojoj je održan prvi, 1975. u Rambujeu, kada je domaćin bio Žiskar d’Esten. Nafta je i tada bila glavna tema, posle embarga zbog izraelsko-palestinskog zapleta na Bliskom istoku, koji je za rezultat imao da se cena barela učetvorostruči – na tada vrtoglavih 12 dolara.

Mnogo je nafte od tada ispumpano i potrošeno, slika sveta danas je radikalno drugačija, pa i mogućnosti lidera da događaje i procese oblikuju po svojim željama. S tim u vezi, sve glasnije su i dileme – da li „osmorica” u sadašnjem sastavu uopšte i imaju pravo da pokušavaju da predvode ostatak sveta.

Ovaj neformalni forum bio je, naime, najpre klub šestorice, i bio je slika svetskog rasporeda moći u hladnoratovskim sedamdesetim. Kad mu se, 1976, pridružila Kanada, ime je promenio u G-7. Rusija, ni izdaleka stabilna kao danas, pridružila se 1998, odražavajući nove, posthladnoratovske realnosti, tako da „vodećim industrijskim nacijama” danas sebe nazivaju SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Kanada, Japan i Rusija.

A šta je sa u međuvremenu uznapredovanom Kinom, preporođenom Indijom, ambicioznim Brazilom? Kina je danas četvrta ekonomija sveta, računato po važećoj metodologiji izračunavanja BNP-a preko zvaničnog kursa lokalne i svetske valute (dolara), ali i druga kad se kalkuliše metodom „pariteta kupovne moći”. Indija je takođe u velikom usponu, Brazil je već značajni svetski igrač, a tu su i Južna Afrika i Meksiko...

Otuda i ideje da se klub proširi, da umesto G-8 to bude G-13 (sa pomenutim zemljama). Ideju zagovara francuski predsednik Nikola Sarkozi, ali ona ne nailazi na baš oduševljen prijem ostalih, koji s razlogom veruju da bi njihov značaj u većem društvu bio manji.

U nezahvalnom poslu predviđanja toka i ishoda samita, izvesno je da će dominantne teme biti nafta i hrana, iskušenja u svetskoj ekonomiji, klimatske promene i nastavak razgovora o tome kako pomoći Africi. Domaćin Japan nastojaće da prednost da merama da se zaustavi globalno zagrevanje, pri čemu će se sigurno pohvaliti svojom energetskom efikasnošću (troši dva puta manje energije po dolaru ekonomske aktivnosti od Evrope i Amerike), ali sporenja između Amerike i Evrope pre svega oko tempa smanjivanja ugljen-dioksida koji se ispušta u atmosferu, još nisu prevaziđena, tako da praktični koraci ni izdaleka nisu usklađeni sa realnim dimenzijama problema.

Dobiće se, na drugoj strani, možda nešto realnija procena pravih dimenzija krize zapadnih ekonomija (ona glavna, američka, još zvanično nije u recesiji, ali joj je veoma blizu). Što se Afrike tiče, dobrih namera nikad nije manjkalo, ali obećanja o pomoći dosad nisu u celosti ispunjavana.

Odmaralište Tojoku poznato je inače po svojoj vreloj, termalnoj vodi, koju Japanci tradicionalno koriste za fizičko i psihičko opuštanje. Malo je međutim izgleda da bi isti efekat ona, s obzirom na teret koji imaju na leđima, mogla da ima i na lidere osmorice. Umesto da bude samit o krizi, njihov skup će više biti – samit s krizom.