Srpski nemar o nacionalnom dobru

Dugo smo živeli u uverenju da su Srbi najdržavotvorniji narod na Balkanu. Da li je i to jedna od brojnih srpskih zabluda? Tekst koji sledi posvećen je jednom bitnom nedostatku naše državotvornosti – nebrizi o nacionalnom blagu i kulturnoj baštini. U ovom slučaju ukazujem na nemar države, najviših nacionalnih ustanova i pojedinaca o državotvornim aktima na osnovu kojih je nastala država Srbija, kao i o nekim arhivama vrhovnih institucija kulture.

Srbijanska država i njene ustanove nisu uspele da sačuvaju originale sledećih državotvornih dokumenata: Ičkov mir (1806); fermane iz 1815, 1816, 1820, 1839, 1840, 1845, 1867; hatišerife iz 1829, 1830, 1833, 1838. (Turski ustav), 1853; berate iz 1830, 1839, 1842, 1859, 1860. i 1868. godine (Berati su akta o imenovanju srpskih vladara, od kneza Miloša do kneza Milana; fermani i hatišerifi su najviša pravna akta Porte, s tim što hatišerifi, uz tugru, nose i sultanov potpis). Reč je o najvišim javnopravnim aktima koja je Turska podarila Srbiji, na osnovu kojih je Srbija postala autonomna kneževina, odnosno vazalna država Osmanskog carstva. Nijedan od navedenih dokumenata, a njih je 25 (1815/1816. godine izdato je sedam fermana), nije sačuvan i o njima su istorici pisali samo na osnovu prepisa i kopija. Sva ova dokumenta čuvala su se u Državnom arhivu, u posebnom sefu Ministarstva finansija Kneževine i Kraljevine Srbije. Najveći deo nestao je u Prvom svetskom ratu, a ako je nešto i preteklo, uništeno je ili odneto u Drugom svetskom ratu i prvih godina komunističke vladavine. Naglašavam da je sa ovim aktima nestalo i mnogo druge arhivske građe.

Dopunimo ovaj spisak s još nekoliko dokumenata vrednih pažnje: Konkordat potpisan s Vaseljenskom patrijaršijom 1831, s dopunom iz 1836. godine, Garašaninovo Načertanije, Krfska deklaracija, Odluka Velike narodne skupštine srpskog naroda u Crnoj Gori od 13. novembra 1918. godine... budući da Načertanije, deklaracija i odluka zavređuju poseban tekst.

Nismo mogli da sprečimo neprijatelje u svetskim ratovima da desetkuju i odnesu deo arhivske građe, pa smo putem restitucije vratili nešto od nje, ali među njima nije se našao nijedan od pomenutih dokumenata. Nisu samo neprijatelji uništavali naše arhivističko dobro, činili smo to i mi, iz dinastijskih i ideoloških pobuda, i to 1903. i 1945. godine. Dobar primer je uzimanje dokumenata iz državnog arhiva posle Majskog prevrata mnogih srbijanskih političara, s namerom da sakriju svoju saradnju s poslednjim vladarem iz dinastije Obrenović.

Može se razumeti ratno stanje i neprijateljska krađa arhivalija srbijanske i jugoslovenske države, ali nije razumno i ničim opravdano ono što se desilo posle 1945. godine. Moj profesor Jovan Milićević kazivao mi je da je pokušao da dođe do privatne arhive poznatog srbijanskog političara 19. veka Cvetka Rajovića, predsednika Vlade Kneževine Srbije. Unuka Rajovića rekla mu je da je policija ušla u njihov stan i odnela sve hartije. Komunističke vlasti upadale su i u kuće drugih istaknutih građanskih porodica, pleneći njihove porodične arhive. Nikada i nikome, od svih tih arhivalija, nije ništa vraćeno. Ovo nasilje urađeno je iz ideoloških pobuda, budući da je namera komunista bila da zbrišu sve što je monarhističko i što podseća na minulo doba. Samo su retke porodice uspele ponešto da spasu, dok su neke, na volšeban način, iznele porodičnu arhivu iz zemlje. Najbolji primer je arhiva Stojana Protića, istaknutog radikalskog prvaka i državnika u obe države, Srbije i Jugoslavije, koja se čuva u jednom od instituta u SAD.

Na komunističkoj agendi našle su se i institucije od nacionalnog značaja s tradicionalnim monarhističkim nasleđem. Poznato mi je, na osnovu kazivanja jedne osobe koja je radila u jednoj od ovih nacionalnih ustanova, da je policija, u isto vreme kada je plenila dokumenta iz porodičnih arhiva, pokupila arhivalije iz nekih nacionalnih kulturnih institucija, koje, takođe, nikada nije vratila. Osoba koja mi je ovo  kazivala tvrdila je da je njena ustanova tragala za arhivskom građom kod najviših policijskih organa i da je bila uskraćena bilo kakvog valjanog odgovora, a kamoli vraćanja uzapćenog blaga.

U ovom traganju za odnetim nacionalnim blagom druge polovine četrdesetih godina 20. veka, uklapa se i moj tekst koji sam napisao za „Politiku” 3. aprila ove godine – „Beč bliži od Beograda”. U sačuvanoj knjizi Narodnog muzeja iz 1950. godine navode se inventarni brojevi dveju slika kneza Miloša, čiji se autori ne znaju, kao ni vreme nastanka. U njoj su zapisani i prvi i sadašnji inventarni brojevi. Radnik koji je vodio inventarnu knjigu imao je pred sobom originale iz 1895. i 1903. godine, inače ne bi znao pod kojim su brojem bile zavedene kada su unete u Narodni muzej, i pored prvog dodao i sadašnji inventarni broj.

Očigledno je da je knjige iz Narodnog muzeja, kao i iz prethodne ustanove čije sam ime s razlogom izostavio, odnela policija pre 1950. godine i da ih nikada više nije vratila. To u Narodnom muzeju moraju znati. Da li je ikada muzej tražio da se te knjige vrate?

Tragajući godinama za originalom Garašaninovog Načertanija, saznao sam mnoge pojedinosti, posebno o ovoj vrsti naše nebrige o kulturnom blagu, o čemu bi mogla da se napiše zanimljiva knjiga. Nije razjašnjeno da li je policija, ili neka bezbednosna služba, pokupila ovu građu. Gde se ona čuva? Da li je uništena svesno ili je uništena usled nemara i nebrige u nekom depou policije ili bezbednosnih službi? Svi moji pokušaji da dođem do originala Garašaninovog Načertanija, posredstvom uglednih kulturnih i državnih delatnika, bili su bezuspešni. Ako su bezbednosne službe i policija bili akteri ovog nehumanog i kriminogenog čina u komunističkoj Jugoslaviji, zašto prethodne i sadašnja srpska vlast ne vrate oduzete arhivalije istaknutim građanskim porodicama i nacionalnim institucijama? Da li je Ministarstvo kulture išta preduzelo u spasavanju ovog nacionalnog dobra?

Profesor univerziteta u penziji