Japanska soba

Japanska soba je slika jednog duha negovanog vekovima. Prostor je neveliki, konstrukcija krhka i nežna. Jedino što je naglašeno to je ljubav prema prirodnim materijalima, koji ovde žive u prefinjenoj međuzavisnosti.

Japanska soba je nestvarno prazna. Sve što zahteva odlaganje, nalazi se iza zatvorenih vrata plakara. Imitacije prave japanske sobe na drugoj strani zemljine kugle, uglavnom su bezuspešne, jer je za ostatak sveta praznina najčešće sinonim za siromaštvo.

Japanska soba je topla, kao stih haiku poezije i čista, kao zvuk gagaku muzike. Ničeg suvišnog. Njenu suštinu čine: tatami, fusumi, tokonoma i ikebana.

Tatami je laka, tanka, fina podna asura, od pletene trske ili slame, oivičena trakom od svile, pamuka ili kudelje. Traka je tamne boje, što stvara karakterističan kontrast sa prirodnom bojom asure. Tatami ima standardnu dimenziju 100 x 200 cm.

Fusumi je lagana klizna pregrada napravljena od lakirane drvene rešetke, obložene sa jedne strane transparentnim pirinčanim papirom. Pravougaonici koje oblikuje rešetka mogu biti horizontalni ili vertikalni, a donje sekcije su ispunjene tankim drvenim panelom.

Tokonoma je udubljenje – alkov, na istaknutom mestu u sobi. Pod ovog udubljenja podignut je za jedan stepenik. To je svojevrsni „oltar” kuće u kome su aranžirani umetnički i dekorativni predmeti, slike i skulpture, svici od pergamenta, ikebana. Japanka tokonomu neguje sa posebnim senzibilitetom, unoseći u aranžiranje svoju melanholiju ili razdraganost, svoju spremnost za ljubav ili duboku tugu. Kada ON, posle svojih mnogobrojnih muških obaveza, dođe kući, reči će skoro biti suvišne. Po izgledu tokonome, on će znati da li je njegova dragana zabrinuta, zaljubljena ili – ima migrenu!

Više je nego jasno da žena koja ovako dočekuje muža nije žena u mini suknji sa gotovim „fast food” obedom, bez obzira na stepen njene emancipacije. Ne, ona će biti u kimonu, i klečeći će svome draganu ponuditi čaj ili jelo na lakiranom poslužavniku. Jelo na poslužavniku takođe će tretirati kao umetničku kompoziciju: beli pirinač, zeleno povrće, ružičasti plodovi mora, mrki sos od soje.

O ceremoniji pijenja čaja da i ne govorim.

Dobro. Ali gde su tu kompjuteri, roboti, elektronika i ostala „čuda”? Gde je tu 21. vek, koji su Japanci već uveliko, i pre svih, načeli? Istina je da ove dve slike idu ruku podruku, kao [to je istina da Japanci piju jedno isto piće sake – vino od pirinča, već dve hiljade godina. Leti ledeno, a zimi toplo, i – pomalo.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs