Ćirilica potvrđuje srpsku baštinu kao našu

Bajina Bašta – Ćirilica može poslužiti kao pokazatelj za prepoznavanje onoga što predstavlja srpsku baštinu, to jest za razlikovanje kulturnih dobara koja nesumnjivo pripadaju srpskoj baštini u odnosu na ona koja u nju ne spadaju ili tek treba dokazati njihov identitet.

Tim rečima je na manifestaciji „Ćirilična baština” u Bajinoj Bašti svoje predavanje o najstarijim srpskim ćiriličkim rečnicima otpočela prof. dr Rajna Dragićević, redovni profesor na Katedri za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Govoreći o ćirilici u publikom ispunjenoj sali Ustanove „Kultura”, kazala je da to pismo, pored istorijskog i simboličkog značaja, ima i identitetski karakter jer potvrđuje kulturnu baštinu napisanu tim pismom kao srpsku.

– Možda jeste ili nije srpsko ono što je u prohujalim vekovima napisano latinicom, u vezi s tim kulturnim blagom može se polemisati. Ali sva ona kulturna dobra napisana na našim prostorima ćiriličkim pismom gotovo nesumnjivo spadaju u srpsku kulturnu baštinu. Zato je neobično što smo dovedeni u situaciju da dokazujemo poznate činjenice i ukazujemo na značaj ćirilice iako je do 1945. godine skoro celokupna srpska književnost bila objavljena na ćirilici. Tako je i što se najstarijih rečnika tiče, nema sumnje da u srpsku leksikografiju spadaju oni koji su napisani ćirilicom – istakla je prof. Rajna Dragićević.

Okupljeni su s pažnjom pratili njeno zanimljivo predavanje o najstarijim srpskim ćiriličkim rečnicima, koji su počeli da se javljaju u 18. veku. Tokom velikih seoba Srba oko 37.000 srpskih porodica preselilo se na teritoriju južne Ugarske. Kada su se tamo našli, na granici dva velika carstva, za njih je bilo najvažnije da očuvaju srpski jezik i pravoslavnu veru. Tadašnji car Leopold im je to omogućio: od njih je očekivao da budu ratnici, da čuvaju granice njegovog carstva, a zauzvrat im obezbedio da očuvaju pravoslavnu veru i da se školuju na maternjem jeziku.

– U tom pokušaju da zadrže svoj identitet, ali istovremeno i da se snađu u novoj sredini u kojoj su se našli, Srbi su počeli da pišu prve dvojezične rečnike (nemačko-slavenosrpski, latinsko-slavenosrpski i druge). Jedan od onih koji sam najviše analizirala jeste „Rečnik mali”, štampan 1793. godine, a potom sedam puta ponovo objavljivan. Činjenica da se toliko puta objavljivao i kupovao u vreme kad su knjige bile skupe siguran je znak da je taj rečnik bio vrlo koristan srpskom narodu. Na jednoj strani „Rečnika malog” nalazile su se tematski raspoređene nemačke reči, a na drugoj njihov prevod na srpski, odnosno slavenosrpski jezik. Malo je tada bilo klasičnih rečnika, većina se nalazila u okviru gramatika stranih jezika u kojima su rečnici bili dodaci.

Prelistavanjem ovog rečnika, koji ima 38 tematskih grupa reči, vidljivo je kako je srpski narod živeo na teritoriji južne Ugarske. Obrađene reči odnose se na svakodnevni život, običaje i verovanja, domaćinstvo, trgovinu, mušku i žensku odeću (znatno više termina tada je bilo za mušku), veze s narodima s kojima su Srbi stupali u kontakt... Najvažnije nemačke reči učili su kako bi se sporazumeli i olakšali sebi život u svojoj novoj državi. Sastavni deo tih starih rečnika činili su i tzv. razgovornici, u kojima su predstavljani zamišljeni dijalozi (u „Rečniku malom” ima 16 takvih dijaloga), pomoću kojih se narod učio jezičkim formulama za ljubazno i vaspitano ponašanje u svakodnevnom životu.

– Neretko se danas misli da pre Vukovog „Srpskog rječnika” nije postojala srpska leksikografija, a nejasna su znanja i o celokupnoj srpskoj kulturi nastaloj pre Vukove reforme. Uloga Vuka, naravno, velika je i važna, ali ne treba zanemarivati bogatu kulturnu baštinu nastalu pre njega. Razvijala se od najstarijih srpskih spomenika do 19. veka, napisana je ćirilicom, na srpskoslovenskom, srpskom narodnom, ruskoslovenskom i slavenosrpskom jeziku i kulturološki je oblikovala generacije najobrazovanijih predstavnika srpskog naroda.

Tokom svog studiranja, a ni pre ni kasnije, nisam imala prilike ništa da saznam o srpskoj predvukovskoj leksikografiji. Tek kasnije, zahvaljujući između ostalog i Digitalnoj biblioteci Matice srpske, uspela sam da otkrijem sve te knjige – napomenula je Rajna Dragićević, dodajući zanimljivost da je za srpsku leksikografiju 18. veka, umesto nas, interesovanje pokazao ruski univerzitetski profesor V. Gutkov i da joj je posvetio jedinu monografiju koja je do danas napisana o tim rečnicima.

Značajan prostor u ovom predavanju Rajna Dragićević je posvetila leksici i prožimanju domaćih i stranih reči, pozajmljenicama iz drugih jezika koje su se kod nas primile. Prvo iz turskog jezika, zatim iz nemačkog, italijanskog, francuskog, grčkog i drugih. Te reči su u znatnoj meri tada ulazile u naš jezik, potiskivale domaće. Na primer, domaću reč ručnik zamenila je turska reč peškir, staru slovensku reč lžica (Hrvati je danas koriste, i to u obliku žlica) zamenila je takođe turska reč kašika, a postoji i niz izraza iz drugih jezika. Neobičnu sudbinu ima reč astal (sto): sto je slovenska reč koju su preuzeli Mađari, ali su je prema svom izgovoru oblikovali u astal, a onda ju je srpski narod preuzeo i počeo da je koristi u hungarizovanoj formi.

Na pitanje iz publike koliko su u ovo vreme turcizmi prisutni u našem savremenom jeziku, Rajna je podsetila na doktorat svoje studentkinje Marije Đinđić, koji je pokazao da danas u srpskom jeziku ima oko 3.000 turskih reči, od kojih aktivno koristimo od 1.000 do 1.500.

– Mnogo veći problem od turcizama jeste vulgarizacija leksičkog fonda izazvana banalizacijom jezičke kulture. Danas anglicizmi preovladavaju. Uticaj engleskog na srpski jezik u ovo doba je dramatičniji nego što je nekad bio uticaj turskog jezika – upozorila je ona.