(Zlo)upotreba žrtava u predizborne svrhe

Skoro svi hrvatski mediji preneli su informaciju da je 21. maja 2021. u organizaciji Ministarstva hrvatskih branitelja, u Kliničkom zavodu za patologiju i sudsku medicinu KBC Osijek sprovedena  završna identifikacija posmrtnih ostataka pet osoba stradalih tokom domovinskoga rata na području Vukovarsko-sremske i Osječko-baranjske županije. Među identifikovanim osobama je i hrvatski branitelj Tomislav Balić, koji je smrtno stradao 18. novembra 1991. u pokušaju proboja iz opkoljenog Vukovara, te tri civilne žrtve i  jedan redov bivše JNA, koji je poginuo u napadu na Vukovar, bez navođenja njihovih imena.  Sličnu informaciju preneli su takođe svi hrvatski mediji dve nedelje ranije, da je 7. maja u Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku u Zagrebu sprovedena  završna identifikacija posmrtnih ostataka pet osoba nestalih i smrtno stradalih tokom domovinskoga rata, bez navođenja bilo kojeg imena identifikovanih. A 15. aprila ove godine hrvatski mediji izvestili su da je u Zagrebu sprovedena  završna identifikacija posmrtnih ostataka hrvatskog branitelja Tomislava Milića, nestalog tokom domovinskog rata 1991. godine i ekshumiranog iz pojedinačne grobnice u Bogdanovcima pokraj Vukovara. Navedenim identifikacijama prisustvovao je i potpredsednik  hrvatske vlade i ministar branitelja, Tomo Medved,  dok je trećoj identifikaciji prisustvovao i predsednik hrvatske vlade Andrej Plenković.

Posle svake identifikacije hrvatska strana uredno izveštava za koliko osoba još tragaju, a ta brojka sada iznosi „1.864 osobe, od kojih su 1.463 nestale osobe i 401 smrtno stradala osoba tokom domovinskoga rata”. Pritom ni reči da je među njima više od pola žrtava srpske nacionalnosti, čemu treba dodati i preko 600 službeno još nepriznatih srpskih žrtava. Ali zato hrvatski zvaničnici navode  „da je ova vlada u potpunosti usmerena na pronalazak i rešavanje sudbine svih osoba nestalih u domovinskom ratu”, ukazujući i na „nedostatak saradnje sa Srbijom”.

Znajući za praksu  hrvatske strane da pod sintagmom „žrtve tokom domovinskog rata” podrazumeva i srpske žrtve, posebno kada se ne navode imena identifikovanih, „Veritas” je, koristeći sopstveni „sistem veza”, do sada utvrdio da su među pet identifikovanih 7. maja 2021. tri žrtve srpske nacionalnosti, što ne isključuje mogućnost da su i ostale imenom nespomenute identifikovane osobe iz poslednje dve identifikacije takođe srpske nacionalnosti.

Jedan od identifikovanih je i Nebojša Veselinović (1955) iz Štikade kod Gračaca, gde je i nestao za vreme „Oluje”. Prvog dana te akcije ostao je sa bolesnom majkom u njihovoj kući. Čuvši da u selo ulaze hrvatski vojnici izašao je pred njih bez oružja s namerom da im se preda. Ubrzo je majka čula pucnje i „ajmekanje” pa pretpostavivši šta se desilo sinu, pobegla  je u obližnju šumu na obroncima Velebita, gde se skrivala dok je narednog dana nisu pronašli neki drugi vojnici i otpratili je u Zadar u neki sabirni centar. Nije dočekala da sahrani sina. Identifikovala ga je i sahranila sestra Nevenka, koja se vratila u Štikadu. Od nje smo i doznali da su Nebojšini posmrtni ostaci ekshumirani 2013. sa zadarskog groblja.

Drugi identifikovani je Petar Zeba (1950) iz Kusonja kod Pakraca, ubijen  sa majkom Julom i grupom sumeštana od strane ZNG-a  u januaru 1992. Njegovi posmrtni ostaci su identifikovani među onima koje je hrvatska strana iste godine kao NN predala predstavnicima JNA i koji su, nakon preliminarne identifikacije, ekshumirani sa groblja Lešće u Beogradu i pre dve godine predati hrvatskoj strani, pošto mu u Zagrebu živi brat Mile kao najbliži rođak, koji ga je i identifikovao i sahranio na mesnom groblju u Kusonjama.

Treća žrtva je Janja Lukić (oko 1903) iz Velike Popine, opština Gračac. Za razliku od prethodne dve žrtve, Janja nigde nije ni bila evidentirana među žrtvama. Bila je udovica još od 1957. a poroda nije imala. Zbog potpune nepokretnosti (obostrani prelom karlice), u akciji „Oluja” ostala je sama u svojoj kući. Janjini posmrtni ostaci su 2002. ekshumirani sa gračačkog groblja gde su bili pokopani pod oznakom NN. Za njenu sudbinu se zainteresovala nekadašnja komšinica Slavica, novinarka iz Zagreba. Nakon dugogodišnje potrage, Slavica je Janju identifikovala klasičnom metodom (po opisu preloma kostiju). Iz prateće dokumentacije proizilazi da su Janjini posmrtni ostaci pronađeni pedesetak metara od njene kuće neposredno posle akcije „Oluja”. Ostalo je nejasno ko ju je izneo iz kuće te da li je ubijena ili je umrla ostavljena bez hrane i lekova. Slavica će uskoro  Janju sahraniti u Velikoj Popini pored njenog supruga Save, a „Veritas” će njeno ime dodati na spisak srpskih žrtava u ratu devedesetih.

Zašto hrvatski „branitelji” i civili skoro uvek imaju ime i kad se identifikuju a srpski ili pripadnici bivše JNA skoro nikad? U poslednjoj identifikaciji bilo je mnogo bitnije za hrvatski narativ reći da je identifikovan „napadač na Vukovar” nego navesti njegovo ime. Niko i ne pita da li je redov JNA te 1991. i mogao biti agresor s obzirom da je u to vreme Hrvatska još bila u sastavu SFRJ , u kojoj je jedina legalna vojska upravo i bila JNA.

Mi u „Veritasu” se zalažemo da svaka žrtva, bez obzira na to kojoj je strani za života pripadala, mora imati ime koje se mora javno navesti i kada se identifikuju i sahranjuju njeni posmrtni ostaci. Tako se žrtvi  vraća ime i dostojanstvo jer po Talmudu „čovek je zaboravljen tek kad se zaboravi njegovo ime”.

S obzirom na to da identifikacija žrtava u Hrvatskoj iz „domovinskog rata” nije bilo za vreme pandemije, a da su u kratkom vremenu usledile tri identifikacije,  poslednje dve pred prvi i drugi krug lokalnih izbora, a imajući u vidu i ko im je prisustvovao  i poruke koje su poslate sa tih identifikacija, očito je da su (zlo)upotrebljene i u predizborne svrhe.

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”