(Зло)употреба жртава у предизборне сврхе

Скоро сви хрватски медији пренели су информацију да је 21. маја 2021. у организацији Министарства хрватских бранитеља, у Клиничком заводу за патологију и судску медицину КБЦ Осијек спроведена  завршна идентификација посмртних остатака пет особа страдалих током домовинскога рата на подручју Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније. Међу идентификованим особама је и хрватски бранитељ Томислав Балић, који је смртно страдао 18. новембра 1991. у покушају пробоја из опкољеног Вуковара, те три цивилне жртве и  један редов бивше ЈНА, који је погинуо у нападу на Вуковар, без навођења њихових имена.  Сличну информацију пренели су такође сви хрватски медији две недеље раније, да је 7. маја у Заводу за судску медицину и криминалистику у Загребу спроведена  завршна идентификација посмртних остатака пет особа несталих и смртно страдалих током домовинскога рата, без навођења било којег имена идентификованих. А 15. априла ове године хрватски медији известили су да је у Загребу спроведена  завршна идентификација посмртних остатака хрватског бранитеља Томислава Милића, несталог током домовинског рата 1991. године и ексхумираног из појединачне гробнице у Богдановцима покрај Вуковара. Наведеним идентификацијама присуствовао је и потпредседник  хрватске владе и министар бранитеља, Томо Медвед,  док је трећој идентификацији присуствовао и председник хрватске владе Андреј Пленковић.

После сваке идентификације хрватска страна уредно извештава за колико особа још трагају, а та бројка сада износи „1.864 особе, од којих су 1.463 нестале особе и 401 смртно страдала особа током домовинскога рата”. Притом ни речи да је међу њима више од пола жртава српске националности, чему треба додати и преко 600 службено још непризнатих српских жртава. Али зато хрватски званичници наводе  „да је ова влада у потпуности усмерена на проналазак и решавање судбине свих особа несталих у домовинском рату”, указујући и на „недостатак сарадње са Србијом”.

Знајући за праксу  хрватске стране да под синтагмом „жртве током домовинског рата” подразумева и српске жртве, посебно када се не наводе имена идентификованих, „Веритас” је, користећи сопствени „систем веза”, до сада утврдио да су међу пет идентификованих 7. маја 2021. три жртве српске националности, што не искључује могућност да су и остале именом неспоменуте идентификоване особе из последње две идентификације такође српске националности.

Један од идентификованих је и Небојша Веселиновић (1955) из Штикаде код Грачаца, где је и нестао за време „Олује”. Првог дана те акције остао је са болесном мајком у њиховој кући. Чувши да у село улазе хрватски војници изашао је пред њих без оружја с намером да им се преда. Убрзо је мајка чула пуцње и „ајмекање” па претпоставивши шта се десило сину, побегла  је у оближњу шуму на обронцима Велебита, где се скривала док је наредног дана нису пронашли неки други војници и отпратили је у Задар у неки сабирни центар. Није дочекала да сахрани сина. Идентификовала га је и сахранила сестра Невенка, која се вратила у Штикаду. Од ње смо и дознали да су Небојшини посмртни остаци ексхумирани 2013. са задарског гробља.

Други идентификовани је Петар Зеба (1950) из Кусоња код Пакраца, убијен  са мајком Јулом и групом сумештана од стране ЗНГ-а  у јануару 1992. Његови посмртни остаци су идентификовани међу онима које је хрватска страна исте године као НН предала представницима ЈНА и који су, након прелиминарне идентификације, ексхумирани са гробља Лешће у Београду и пре две године предати хрватској страни, пошто му у Загребу живи брат Миле као најближи рођак, који га је и идентификовао и сахранио на месном гробљу у Кусоњама.

Трећа жртва је Јања Лукић (око 1903) из Велике Попине, општина Грачац. За разлику од претходне две жртве, Јања нигде није ни била евидентирана међу жртвама. Била је удовица још од 1957. а порода није имала. Због потпуне непокретности (обострани прелом карлице), у акцији „Олуја” остала је сама у својој кући. Јањини посмртни остаци су 2002. ексхумирани са грачачког гробља где су били покопани под ознаком НН. За њену судбину се заинтересовала некадашња комшиница Славица, новинарка из Загреба. Након дугогодишње потраге, Славица је Јању идентификовала класичном методом (по опису прелома костију). Из пратеће документације произилази да су Јањини посмртни остаци пронађени педесетак метара од њене куће непосредно после акције „Олуја”. Остало је нејасно ко ју је изнео из куће те да ли је убијена или је умрла остављена без хране и лекова. Славица ће ускоро  Јању сахранити у Великој Попини поред њеног супруга Саве, а „Веритас” ће њено име додати на списак српских жртава у рату деведесетих.

Зашто хрватски „бранитељи” и цивили скоро увек имају име и кад се идентификују а српски или припадници бивше ЈНА скоро никад? У последњој идентификацији било је много битније за хрватски наратив рећи да је идентификован „нападач на Вуковар” него навести његово име. Нико и не пита да ли је редов ЈНА те 1991. и могао бити агресор с обзиром да је у то време Хрватска још била у саставу СФРЈ , у којој је једина легална војска управо и била ЈНА.

Ми у „Веритасу” се залажемо да свака жртва, без обзира на то којој је страни за живота припадала, мора имати име које се мора јавно навести и када се идентификују и сахрањују њени посмртни остаци. Тако се жртви  враћа име и достојанство јер по Талмуду „човек је заборављен тек кад се заборави његово име”.

С обзиром на то да идентификација жртава у Хрватској из „домовинског рата” није било за време пандемије, а да су у кратком времену уследиле три идентификације,  последње две пред први и други круг локалних избора, а имајући у виду и ко им је присуствовао  и поруке које су послате са тих идентификација, очито је да су (зло)употребљене и у предизборне сврхе.

Документационо-информативни центар „Веритас”