Dejton ne predviđa mirni razlaz

Visoki predstavnik u BiH, Valentin Incko, podneo je juče ostavku, a ambasadori zemalja članica Upravnog odbora Veća za sprovođenje mira imenovali su Kristijana Šmita za njegovog naslednika. Njega je na to mesto kandidovala Nemačka. Posle Inckove ostavke pojavilo se mnogo spekulacija u vezi sa tim njegovim potezom, a on u razgovoru za „Politiku” pojašnjava da je reč o uobičajenoj proceduri i podseća da je to bio slučaj i sa svih šest njegovih prethodnika na toj poziciji. Na dužnosti bi trebalo da ostane do 1. avgusta.

Austrijski diplomata je u Sarajevu proveo punih 12 godina što je ubedljivo najduži staž na čelu OHR-a. Kaže da odlazi sa lepim uspomenama, ali ne baš i potpuno zadovoljan. Žao mu je, tvrdi, što iza sebe ne ostavlja BiH kao pravno uređenu državu. Reći će to i nasledniku i zamoliti ga da svu svoju energiju usmeri u tom pravcu, jer „građani BiH žele i zaslužuju da žive, ne samo dobro, nego i  u pravednoj državi što ona nažalost, još nije”.

Smatra i da je za budućnost BiH manje presudna promena visokog predstavnika, a daleko više „promena paradigme”. Potrebno je, objašnjava, da se počne „drugačije razmišljati”, jer neki u BiH još „žive u ratnoj prošlosti”. Sve nevine žrtve „treba poštovati i pominjati”, ali se mora, ističe Incko, konačno stati s pričom  „samo smo mi  žrtve”, a „drugi su agresori”, jer od  toga se ne živi.

Koliko je prisustvo međunarodne zajednice i OHR-a doprinelo napredovanju BiH?

Naša uloga je bila važna i  korisna, pogotovo u prvim godinama delovanja. BiH je dobila jednu od najstabilnijih valuta, dobila je zajedničke oružane snage, zatim graničnu policiju, zajedničke registarske tablice, pasoše, šest novih ministarstava, zastavu...  Davali smo građanima neku sigurnost, kao što im je davao i EUFOR. Žao mi je što nismo malo jače nastupili na području vladavine prava. Inače, ja smatram da bi naš najveći uspeh bio da se mi povučemo, da nismo više potrebni.

Inicijative za zatvaranje OHR-a odavno su aktuelne i ne dolaze samo iz Republike Srpske i Rusije. Nekadašnji visoki predstavnik Volfgang Petrič smatra da je OHR „sada deo problema, a ne rešenja”, a šef Delegacije EU u BiH, Johan Satler, mišljenja je da „treba težiti smanjivanju međunarodnog prisustva u BiH”, jer je ono „nekompatibilno sa njenim članstvom u uniji”.

EU bi trebalo, kad govori o smanjenju, da počne od sebe, jer ona u BiH ima dve kancelarije. A što se tiče OHR-a, za njegov ostanak najzaslužniji su upravo oni političari koji najviše pričaju o potrebi njegovog zatvaranja. Kada sam 2009. godine došao na ovu poziciju dobio sam papir na kome je pisalo „zatvaranje OHR-a što pre”, ali  samo uz  prethodno ispunjavanje „pet plus dva uslova” među kojima je i oživljavanje vladavine prava.

Videvši kako stvari stoje, procenio sam da će prisustvo međunarodne zajednice u BiH, ipak, potrajati. Protokom godina mi smo u određenim trenucima bili spremni na zatvaranje, ali smo odustajali zbog ponovnog plasiranja priče da međuentitetska linija treba da bude granica, da ne treba poštovati Ustavni sud BiH, da je BiH nemoguća država i da je potrebno mirno razdruživanje...  I onda bi i međunarodna zajednica rekla da nije došlo vreme za zatvaranje OHR-a.

Ko je taj ko može i treba da kaže da je ispunjeno svih „pet plus dva uslova” i da Kancelarija visokog predstavnika (OHR) više nije potrebna?

To je Savet za sprovođenje mira (PIK). Dakle, odluku o zatvaranju OHR-a može doneti samo PIK i to na preporuku visokog predstavnika, a preporuka bi morala biti potkrepljena  i dokazima  iz kojih se može zaključiti da su ispunjeni svi postavljeni uslovi. To podrazumeva i  dokaz da je u BiH   pozitivna  politička situacija.

Političari iz Sarajeva nisu prihvatili zvanični poziv iz Banjaluke za razgovore o budućnosti BiH. Lider SDA Bakir Izetbegović poručio je da „ne dolaze  u obzir nikakvi pregovori entiteta o budućnosti BiH”. Da li je, možda, ovo bila prilika da domaći političari počnu  da sudbinu BiH preuzimaju u svoje ruke, što ste im i vi ranije  s vremena na vreme sugerisali?

Čini mi se da je Izetbegović izjavio da  tu vrstu razgovora treba voditi u institucijama, to jest u Parlamentu BiH. Iz Banjaluke je prvo upućen poziv za razgovor o mirnom razlazu BiH, a onda je  to promenjeno u razgovore o budućnosti BiH. I to je ono što je kod nekih izazvalo sumnju, jer postalo je nejasno jesu li motivi čisti ili nisu, i šta se krije  iza  te namere.

Šta vi mislite o ovim neslužbenim diplomatskim dokumentima, „non-pejperima” s čijom pojavom je i započela ta priča  o mirnom razdruživanju u BiH?

„Non-pejperi” su napravili veliku  političku štetu,  kreirali su atmosferu nestabilnosti. U Dejtonu nije predviđen  mirni razlaz u BiH. Ja to nikada ne bih potpisao, jer moj mandat je da čuvam  jedinstvenu BiH sa postojećim granicama, dakle sa  istim onim sa kojima je 22. maja 1992. godine  primljena u Ujedinjene  nacije.

Nameravate li i na koji način pre odlaska odgovoriti  Narodnoj skupštini Republike Srpske zbog odbacivanja vašeg zahteva za povlačenje priznanja dodeljenih pojedincima koje je Tribunal u Hagu osudio za ratne zločine? Obećali ste da ćete nametnuti i zakon o zabrani negiranja genocida.

Što se tiče priznanja, još razmišljam šta da učinim. Nije cilj kažnjavanje, cilj je katarza i žao mi je što to nije učinjeno. Kada je  sa Studentskog doma na Palama skinuta ploča sa imenom Radovana Karadžića bio sam ubeđen da će i priznanja biti povučena. A što se tiče nametanja zakona o negiranju genocida, ne bih spekulisao, jer postoje i neke druge kombinacije. Živim u nadi da će doći do domaćeg rešenja,  jer domaće  bi bilo i najbolje.

Vaše protivljenje izgradnji hidroelektrana na Drini, „Buk Bijela” konkretno, dodatno je produbilo uverenje na srpskoj strani da vodite antisrpsku politiku i da su mnogi vaši potezi usmereni protiv srpskog naroda, Srpske i njenih institucija. Hidroelektrane na rekama Bosni i Neretvi gradi i Federacija BiH i to vam ne smeta.

 Ja podržavam investicije, pozdravio sam izgradnju aerodroma u Trebinju koji se, kako čujem, gradi na većinski privatnoj lokaciji i na korektan i pravno ispravan način. A što se tiče HE „Buk Bijela”, koju zajedno grade Srbija i Srpska, sporne su dve stvari. Prva zbog koje se ona ne može graditi je to da se vodi jedan sudski postupak i da treba sačekati njegov ishod, a druga je postojeća odluka Ustavnog suda po kojoj su i reke državna imovina. 

Federacija nema te probleme, a osim toga ne može se komentarisati nešto što je u tom entitetu izgrađeno pre nego što je sud 2011. godine i  reke proglasio državnom imovinom.