Дејтон не предвиђа мирни разлаз

Високи представник у БиХ, Валентин Инцко, поднео је јуче оставку, а амбасадори земаља чланица Управног одбора Већа за спровођење мира именовали су Кристијана Шмита за његовог наследника. Њега је на то место кандидовала Немачка. После Инцкове оставке појавило се много спекулација у вези са тим његовим потезом, а он у разговору за „Политику” појашњава да је реч о уобичајеној процедури и подсећа да је то био случај и са свих шест његових претходника на тој позицији. На дужности би требало да остане до 1. августа.

Аустријски дипломата је у Сарајеву провео пуних 12 година што је убедљиво најдужи стаж на челу ОХР-а. Каже да одлази са лепим успоменама, али не баш и потпуно задовољан. Жао му је, тврди, што иза себе не оставља БиХ као правно уређену државу. Рећи ће то и наследнику и замолити га да сву своју енергију усмери у том правцу, јер „грађани БиХ желе и заслужују да живе, не само добро, него и  у праведној држави што она нажалост, још није”.

Сматра и да је за будућност БиХ мање пресудна промена високог представника, а далеко више „промена парадигме”. Потребно је, објашњава, да се почне „другачије размишљати”, јер неки у БиХ још „живе у ратној прошлости”. Све невине жртве „треба поштовати и помињати”, али се мора, истиче Инцко, коначно стати с причом  „само смо ми  жртве”, а „други су агресори”, јер од  тога се не живи.

Колико је присуство међународне заједнице и ОХР-а допринело напредовању БиХ?

Наша улога је била важна и  корисна, поготово у првим годинама деловања. БиХ је добила једну од најстабилнијих валута, добила је заједничке оружане снаге, затим граничну полицију, заједничке регистарске таблице, пасоше, шест нових министарстава, заставу...  Давали смо грађанима неку сигурност, као што им је давао и ЕУФОР. Жао ми је што нисмо мало јаче наступили на подручју владавине права. Иначе, ја сматрам да би наш највећи успех био да се ми повучемо, да нисмо више потребни.

Иницијативе за затварање ОХР-а одавно су актуелне и не долазе само из Републике Српске и Русије. Некадашњи високи представник Волфганг Петрич сматра да је ОХР „сада део проблема, а не решења”, а шеф Делегације ЕУ у БиХ, Јохан Сатлер, мишљења је да „треба тежити смањивању међународног присуства у БиХ”, јер је оно „некомпатибилно са њеним чланством у унији”.

ЕУ би требало, кад говори о смањењу, да почне од себе, јер она у БиХ има две канцеларије. А што се тиче ОХР-а, за његов останак најзаслужнији су управо они политичари који највише причају о потреби његовог затварања. Када сам 2009. године дошао на ову позицију добио сам папир на коме је писало „затварање ОХР-а што пре”, али  само уз  претходно испуњавање „пет плус два услова” међу којима је и оживљавање владавине права.

Видевши како ствари стоје, проценио сам да ће присуство међународне заједнице у БиХ, ипак, потрајати. Протоком година ми смо у одређеним тренуцима били спремни на затварање, али смо одустајали због поновног пласирања приче да међуентитетска линија треба да буде граница, да не треба поштовати Уставни суд БиХ, да је БиХ немогућа држава и да је потребно мирно раздруживање...  И онда би и међународна заједница рекла да није дошло време за затварање ОХР-а.

Ко је тај ко може и треба да каже да је испуњено свих „пет плус два услова” и да Канцеларија високог представника (ОХР) више није потребна?

То је Савет за спровођење мира (ПИК). Дакле, одлуку о затварању ОХР-а може донети само ПИК и то на препоруку високог представника, а препорука би морала бити поткрепљена  и доказима  из којих се може закључити да су испуњени сви постављени услови. То подразумева и  доказ да је у БиХ   позитивна  политичка ситуација.

Политичари из Сарајева нису прихватили званични позив из Бањалуке за разговоре о будућности БиХ. Лидер СДА Бакир Изетбеговић поручио је да „не долазе  у обзир никакви преговори ентитета о будућности БиХ”. Да ли је, можда, ово била прилика да домаћи политичари почну  да судбину БиХ преузимају у своје руке, што сте им и ви раније  с времена на време сугерисали?

Чини ми се да је Изетбеговић изјавио да  ту врсту разговора треба водити у институцијама, то јест у Парламенту БиХ. Из Бањалуке је прво упућен позив за разговор о мирном разлазу БиХ, а онда је  то промењено у разговоре о будућности БиХ. И то је оно што је код неких изазвало сумњу, јер постало је нејасно јесу ли мотиви чисти или нису, и шта се крије  иза  те намере.

Шта ви мислите о овим неслужбеним дипломатским документима, „нон-пејперима” с чијом појавом је и започела та прича  о мирном раздруживању у БиХ?

„Нон-пејпери” су направили велику  политичку штету,  креирали су атмосферу нестабилности. У Дејтону није предвиђен  мирни разлаз у БиХ. Ја то никада не бих потписао, јер мој мандат је да чувам  јединствену БиХ са постојећим границама, дакле са  истим оним са којима је 22. маја 1992. године  примљена у Уједињене  нације.

Намеравате ли и на који начин пре одласка одговорити  Народној скупштини Републике Српске због одбацивања вашег захтева за повлачење признања додељених појединцима које је Трибунал у Хагу осудио за ратне злочине? Обећали сте да ћете наметнути и закон о забрани негирања геноцида.

Што се тиче признања, још размишљам шта да учиним. Није циљ кажњавање, циљ је катарза и жао ми је што то није учињено. Када је  са Студентског дома на Палама скинута плоча са именом Радована Караџића био сам убеђен да ће и признања бити повучена. А што се тиче наметања закона о негирању геноцида, не бих спекулисао, јер постоје и неке друге комбинације. Живим у нади да ће доћи до домаћег решења,  јер домаће  би било и најбоље.

Ваше противљење изградњи хидроелектрана на Дрини, „Бук Бијела” конкретно, додатно је продубило уверење на српској страни да водите антисрпску политику и да су многи ваши потези усмерени против српског народа, Српске и њених институција. Хидроелектране на рекама Босни и Неретви гради и Федерација БиХ и то вам не смета.

 Ја подржавам инвестиције, поздравио сам изградњу аеродрома у Требињу који се, како чујем, гради на већински приватној локацији и на коректан и правно исправан начин. А што се тиче ХЕ „Бук Бијела”, коју заједно граде Србија и Српска, спорне су две ствари. Прва због које се она не може градити је то да се води један судски поступак и да треба сачекати његов исход, а друга је постојећа одлука Уставног суда по којој су и реке државна имовина. 

Федерација нема те проблеме, а осим тога не може се коментарисати нешто што је у том ентитету изграђено пре него што је суд 2011. године и  реке прогласио државном имовином.