Da komšiji androidu crkne električna krava

„Sanjaju li androidi električne ovce?”
Filip Kindred Dik

Istovremeno sa najavljenim uplatama od tri hiljade dinara kojima će država nesebično obasuti sve one koji su se podvrgli cepljenju širokim asortimanom eksperimentalnih cepiva, tekla je akcija pod nezvaničnim nazivom - bocni se u tržnom centru i osvoji vaučer za kupovinu. Ovakvi načini motivisanja građana da pripomognu stvaranju tzv. imuniteta krda čine od kovid krize burlesku, ali i verno ilustruju suštinu poretka „nove normalnosti” koji počiva na sledećim premisama: ekonomističkoj - da je vreme novac, populističkoj – da se povinovanje pojedinca mora nagraditi mrvicama (svoticama novca) sa zajedničke trpeze (budžeta koji pune svi građani države), kvaziintelektualističkoj – da različito tretiranje građana od strane države ne predstavlja diskriminaciju, konzumerističkoj – da je čovek spreman da učini sve zarad ulaznice u svet potrošnje, pseudohumanističkoj – da se pojedinci cepe jer su odgovorni prema drugima (premda mnogi to čine da bi letovali na moru), ćiftinskopodaničkoj – da je isplativije saviti kičmu zbog lične koristi nego se pobuniti zarad opšteg dobra, tupavonedemokratskoj – da komšiji koji razmišlja drukčije crkne krava, turbokonformističkoj – da se treba saglasiti sa zvaničnim dogmama i odbacivati istine koje remete komoditet usnulog pojedinca.

I zaista, prosečan turbokonformistički mozak (konformizam + oportunizam) odbija da prihvati ono što se ne uklapa u nametnuti mu šablon udobnosti i sitnih interesa pa stoga odbacuje sadržaje koji remete iluzornu sliku najboljeg od svih svetova u koju on bezrezervno želi da poveruje. Otuda paradoks da turbokonformisti strastveno brane belosvetske moćnike, autore pomenute slike sveta od kritičara - običnih ljudi, nekonformista koji izražavaju sumnju u humanost sistema koji počiva na profitu, otimanju i obmanama. Naime, i jedni i drugi su sastavni deo podjarmljene mase koja se nalazi na istoj strani barikade, no koja je u većini slučajeva podeljena, lišena kulture dijaloga, konfuzna, površna, obmanuta, zastrašena, otuđena, uljuljkana, lakoverna... Premda, sa zajedničkim jarmom oko vrata, ali i različitim pogledima na njegove tehnološke karakteristike. Rečju, za turbokonformistu će digitalni jaram biti sasvim prihvatljiv budući da predstavlja produkt moderne tehnologije koja garantuje komfor. Ipak, sociolog Imanuel Valerštajn tvrdi da postoje dve uzajamno suprotstavljene modernosti pri čemu „modernost tehnologije” (potčinjavanje ljudi tehnološkom rastu, razvoju, efikasnosti...), potiskuje „modernost oslobađanja” (podređivanje nauke i tehnologije ljudima i njihovoj dobrobiti).

Potčinjavanje ljudi vrši se suptilnim metodama represije nad čovekovim potrebama. Vakciniši se u tržnom centru i osvoji vaučer za kupovinu (uglavnom) nepotrebnih stvari! Da nije žalosno bilo bi smešno. Zašto to kažem? Zato što se briga za zdravlje ljudi, između ostalog, sprovodi i preko njihovih najnižih zgrtačkih poriva. Štaviše, organizovana cepljenja u hramovima potrošnje neodoljivo nalikuju ritualnim pretvaranjima čoveka u artikal koja pojačavaju nepoverenje u sistem kod onih koji nisu oboleli od potrošačke groznice usled koje ljudski duh umire u slatkim mukama totalnog povinovanja.

Pretvaranje čoveka u robu (porobljavanje), započelo je davnih dana, kao i pretvaranje čoveka u stvar (postvarenje), što je još na početku industrijske ere ustanovio Karl Marks. Danas bi ga posednici moći rado optužili za širenje lažnih vesti i teorija zavere, ali pošto im to ne uspeva, proteruju ga iz školskih biblioteka i javnog (novo)govora. Zašto to čine? Zato što turbokonformistima nisu potrebna antisistemska promišljanja. Novo doba zahteva obezduhovljenog pojedinca koji je lišen kritičkog mišljenja, uronjen u svet potrošnje i zabave, pogleda prikovanog za ekran, ograničenog vidokruga, tela uronjenog u tehnološke proteze, pojedinca koji ne odlučuje ni o čemu bitnom osim o tome koji će model telefona odabrati ili kablovski kanal „zapratiti”. Uveliko se, dakle, radi na proizvodnji novog čoveka od blata brendiranih restlova i tehnoloških iluzija, čoveka koji će doživotno biti pelcovan protiv iznova i iznova proizvedenih i plasiranih patogena, slično kompjuteru koji se redovno „pelcuje” antivirus programima.

Zato, ne učinimo li nešto dok je još vreme, ovaj postvareni rob će trajno ostati neslobodan - prividno slobodan spolja, ali potpuno zabravljen iznutra! On neće biti sposoban da se odupre totalitarizaciji vlastitog života koja se sprovodi pod izgovorom borbe za njegovo zdravlje! Neće ga biti briga za ličnu slobodu jer mu takva sloboda i neće trebati! Kao ni sloboda misli, uostalom, koja je, reče li to Berđajev, malo potrebna onima koji misao ne cene. Od drveća ispred tržnog centra, ovaj novokomponovani čovek neće videti šumu totalitarne propasti. Od velike brige sistema za zdravlje građana, on neće prepoznati populizam vlastodržaca. I nikada on neće biti saosećajan sa drugim ljudima kao što je solidaran sa vlastitim hedonističkim porivima. Zalud racionalizacije koje ga ubeđuju u suprotno. On će i za dvesta godina želeti da komšiji androidu crkne električna krava.

Sociolog