Sačuvajmo naš jezik i od zakonskog nasilja

Ugledni lingvisti su, još prilikom pripreme Zakona o rodnoj ravnopravnosti, ukazivali da on predstavlja poseban vid nasilja nad srpskim jezikom. Sada kada su ga narodni poslanici i usvojili. Sreto Tanasić, predsednik  Odbora za standardizaciju našeg jezika, s pravom ukazuje na činjenicu da je taj dokumenat guran po najbržoj proceduri, a nikako da se pripremi, mnogo važniji Zakon o srpskom jeziku i pismu u službenoj upotrebi. U oba slučaja, podrazumeva se,  da jezik treba da kreiraju stručnjaci, a ne političari.

Činjenica je, već duže vreme, kako smo dospeli u situaciju da dobijamo neke nove, dvosmislene ili rogobatne nazive zanimanja kojima se, sasvim normalno i uspešno bave i pripadnice lepšeg pola, poput ovakvih: dopisnica, ovog puta ne kao vrsta poštanskog pisma, nego novinarka van redakcije, trenerka, ne u smislu sportske odeće, već kao zanimanje u oblasti sporta, pa onda nazivi sutkinja, psihološkinja, oficirka, pilotkinja, borkinja...

Ne znam kako bi se po ovom modelu zvala žena koja je na primer, major ili pukovnik, po vojnom ili policijskom činu, pisac, lovac.. .

Naravno da je i jezik živa materija koji vremenom dobija nova obeležja i od toga ne treba bežati. Nekada je, recimo, gospođa ministarka, setimo se Nušićeve komedije, bila ministrova supruga, dok je danas nešto sasvim drugo. Pustimo naš lepi jezik da se, uz najsavršenije i najlepše pismo na svetu, sam razvija, kako jedanput napisa profesor dr Sreto Tanasić, pa da u nekim slučajevima i spontano stvara odgovarajuće imenice za žene koje se bave određenim zanimanjima. Jezičke nedoumice treba da razrešava struka. Svako  požurivanje u tom smislu predstavlja svojevrsno nasilje nad jezikom, sa nesagledivim posledicama. Rodnu ravnopravnost, kada je, već o njoj reč, pre bi valjalo uspostaviti u nekim drugim, mnogo važnijim oblastima. Obezbediti, recimo, jednaku zaradu na istim vrstama posla...

Rodoljub Petrović,
Čačak