Globalna igra u Tojaku

Redovni godišnji samit osam najmoćnijih država sveta, koji od ponedeljka traje u japanskom gradu Tojako, kao najakutnije teme današnjice istakao je rast cena nafte i hrane na globalnom planu, kao i probleme sa kojima se suočava afrički kontinent. Ipak, malo ko je verovao da skup lidera SAD, Rusije, Velike Britanije, Nemačke, Kanade, Francuske, Italije i Japana može da prođe bez uobičajenih strateških političkih sučeljavanja koja su, u krajnjem, i dovela čovečanstvo na preteću ivicu gladi.

Sticajem okolnosti, u Japanu su se za istim stolom našla dvojica lidera koji na budućnost gledaju iz potpuno različitih perspektiva. Američki predsednik Džordž Buš broji poslednje mesece kao najmoćnija ličnost na planeti. Istovremeno, za Dmitrija Medvedeva, ne tako davno ustoličenog šefa ruske države, „samo nebo je granica“, rekao bi pesnik. Kako su preneli izveštači iz Japana, mnogo šta je ovih dana drugačije od uobičajenog. Pažnja učesnika samita, jednako kao i novinara, usmerena je, pre svega, ka novajliji – Dmitriju Medvedevu. Italijanski list „Republika“ čak piše da se prisutni Evropljani prema ruskom predsedniku odnose s „uvažavanjem, opreznošću, pa i izvesnim strahom, dok je Buš okružen tek ovlašnom pažnjom, kakva se inače posvećuje lideru savezniku”. 

Treba pomenuti da su učesnici samita pred dolazak u Japan bili suočeni sa jasno izrečenom namerom Moskve da se u najskorijoj budućnosti nametne kao novi svetski vođa. Uostalom, kada je pre izvesnog vremena Medvedev imenovao SAD kao uzročnika svetske finansijske krize i optužio Bušovu administraciju da tvrdoglavo opstaje u uverenju da je neprikosnoveni tumač globalne ekonomije, čime nanosi štetu i sebi i ostalima, Bela kuća je, jednostavno, ostala bez odgovora.

Kako su preneli ruski mediji, Medvedev je na samit krenuo dobro naoružan argumentima za rešenje globalnih problema, ali i predlogom za sveobuhvatnu reformu kluba G-8. Sa globalnim izazovima neophodno je boriti se zajedničkim snagama, smatraju u Moskvi. Nijedna država na svetu, ma koliko moćna bila, nije u stanju da ceo problem iznese na sopstvenim plećima. Adekvatno rešenje nije moguće čak ni u uskim okvirima grupe najbogatijih. Neophodno je stoga u igru uključiti i druge potencijalno jake igrače, a to su, po mišljenju ruske strane, pre svega, Kina, Indija, Brazil, pa i Južnoafrička republika, Meksiko...

Osim adekvatnijeg tretiranja svetskih muka, ideja širenja G-8 u osnovi ima i pokušaj Rusije da sebe, barem delimično, rastereti uloge „usamljenog jahača” koji pri svakom susretu sa ostalom sedmoricom mora ponešto da objašnjava, od koječega da se brani. Sa Kinom i Indijom kao prirodnim saveznicima, ali i potencijalno dodatnom metom „dušebrižnika zabavljenih ljudskim pravima”, ruska strana bi svakako mogla lakše da diše, a da svojim inicijativama da agresivniji pozitivan ton. Kada je reč o Evropljanima koje, kako tumače posmatrači, sve manje interesuje sudbina „velikog brata“ s druge strane Atlantika, a sve više sopstvena energetska budućnost – Rusija je već počela da utire put. Kontakti sa Kinom, Indijom i zemljama Južne Amerike takođe su u punom zamahu. 

Ali protivnici na tom putu ka svetskom vrhu ne nalaze se samo izvan granica najveće države na svetu, ima ih i na domaćem terenu. Tako je, uoči samita, u medijima osvanula inicijativa dvoje ruskih javnih radnika – Elene Bonar i Vladimira Bukovskog – upućena na adresu budućeg predsednika SAD: Barak Obame ili Džona Mekejna, svejedno. Ukratko, Bonarova i Bukovski plediraju da se njihova domovina isključi iz kluba G-8. Autori inicijative pozivaju se na ranije već trošene teme: „Sadašnji režim u Rusiji ne samo da je autoritaran, nego postaje sve agresivniji“, tvrde i dodaju: „Aktuelna državna politika predstavlja opasnost po ruske građane, ali i žitelje takozvanih zapadnih demokratija.“

Interesantno je to da apel Bonarove i Bukovskog nije upućen na adrese ostalih članica G-8 nego isključivo američkoj strani. Bez obzira na opravdanost ili neopravdanost komuniciranja samo sa tačno određenim delom sveta, činjenica je da dvoje ruskih uglednika veruju da Vašington i dalje neprikosnoveno vodi globalnu igru. A upravo na to je upozorio Medvedev kada je istakao da neopravdana američka „samodovoljnost“ podriva opšte napore za stabilizaciju svetskih finansija i svetske ekonomije i rešavanje najtežih političkih problema.

Možda i najvažnije: samit u Tojaku obezbedio je okvire za dijalog Moskve i Vašingtona o pitanju protivraketnog sistema koji SAD planiraju da instaliraju u Evropi. Medvedev je Bušu jasno stavio do znanja da Rusija neće prihvatiti nikakvo rešenje koje, makar samo potencijalno, predstavlja pretnju njenoj bezbednosti. Ovo je jasno stavljeno na znanje i Evropljanima koji, istini za volju, i nisu spremni da se vojno nadmeću sa „silom sa istoka”.

Sledeći skup G-8 imaće ponovo najmanje jednog novajliju – Baraka Obamu ili Džona Mekejna. Sa čime će budući američki predsednik izaći pred ostale moćnike za sada je teško prognozirati. Uostalom, ko god od pomenute dvojice da uđe u Belu kuću moraće prvo da pomete ispred sopstvenih vrata. Tek potom sledi suočavanje sa ostatkom sveta, a pre svega sa – nezaobilaznom Rusijom.