Dan protiv dečjeg rada

Povodom Međunarodnog dana protiv dečjeg rada, 12. juna, podsetimo se kako je bilo nekad. Deca su zapošljavana u fabrikama tekstila, duvana i na drugim poslovima. Sredinom 19. veka i ranije, radila su u britanskim rudnicima i podzemnim tunelima ugljenokopa. Većina siromašne dece započinjala je da privređuje već u šestoj i sedmoj godini, a neka i pre.

Od osme godine navikavana su na disciplinu industrijskog ručnog rada. Što su ranije bila opasana radničkom keceljom, to su pre otrzana od gluvarenja i besposlice, čvrsnula za težak i zamoran rad. Zabeležene su reči oca dečaka radnika, palog u bedu usled smanjenog porodičnog prihoda: „Imao sam običaj da ovoga mog mališana, kad mu je bilo sedam godina, nosim tamo i natrag po snegu, on je obično radio 16 sati. Često bih kleknuo da ga nahranim dok je on stajao uz mašinu, jer je nije smeo ostaviti, ni zaustaviti.”

Nasuprot odraslima, deca su radila bez odmora i jela usred prašine od pamučnih otpadaka i zadaha mašinskog ulja. Roditelji su tukli decu kako ne bi zadremala, da bi ostala nepovređena od nezaštićenih točkova mašina; „žive su mašine za čišćenje dimnjaka”. Usled prekomernog rada, zaustavljana su u rastu, kržljala i umirala. Zabraniti im rad značilo bi, tako se tumačilo, osuditi ih da umru od gladi ili učiniti nevaljalcima i lenštinama.

U Engleskoj je 1867. godine izglasan zakon koji ograničava fabrički radni dan za decu i žene. Civilizacijska je sramota i moralni pad današnjeg sveta u kojem žive milioni i milioni dece robova. Napisano o deci radnika, nemalo, može se čitati kao nesreća.

U „Rječniku” Vuka Karadžića stoji: „Šegrti su u nas, osobito u Srbiji i u Bosni, kao pravi robovi. Oni nose vodu, cijepaju drva (kod gdjekojijeh majstora idu s konjem u šumu te i sijeku i donose kući), lože vatru, gotove jelo, peru sudove, mijese hljeb, peru košulje, nosaju i zabavljaju djecu i zapiraju ih kad se koje ispogani, peru sobe i basamake, čiste harove i košare, timare i poje konje, i t. d. Kad koji ovako nekolike godine posluži, pa dođe u kuću nov, onda onaj novi ovoga zamijeni, a ovaj stane tobože raditi što oko zanata. Kad majstor ide kud trgovine radi (kao n. p. u Sarajevo) zamijenjeni šegrt ide pred njim pješice (makar bilo, kao što i biva, iz Sarajeva u Carigrad), pa kad pred hanom majstor sjaše s konja, šegrt valja odmah da ga izvoda, po tom namiri i nadgleda kao i kod kuće, pa ujutru kad hoće da polaze, opremljena pred majstora da ga izvede. Kad šegrt dođe na zanat, majstor mu između ostalog nauka kaže i to da nije samo zanat n. p. kod terzija skrojiti i sašiti haljinu, nego da je zanat i vatru naložiti i jelo zgotoviti, i. t. d.”

Tihomir Petrović