Дан против дечјег рада

Поводом Међународног дана против дечјег рада, 12. јуна, подсетимо се како је било некад. Деца су запошљавана у фабрикама текстила, дувана и на другим пословима. Средином 19. века и раније, радила су у британским рудницима и подземним тунелима угљенокопа. Већина сиромашне деце започињала је да привређује већ у шестој и седмој години, а нека и пре.

Од осме године навикавана су на дисциплину индустријског ручног рада. Што су раније била опасана радничком кецељом, то су пре отрзана од глуварења и беспослице, чврснула за тежак и заморан рад. Забележене су речи оца дечака радника, палог у беду услед смањеног породичног прихода: „Имао сам обичај да овога мог малишана, кад му је било седам година, носим тамо и натраг по снегу, он је обично радио 16 сати. Често бих клекнуо да га нахраним док је он стајао уз машину, јер је није смео оставити, ни зауставити.”

Насупрот одраслима, деца су радила без одмора и јела усред прашине од памучних отпадака и задаха машинског уља. Родитељи су тукли децу како не би задремала, да би остала неповређена од незаштићених точкова машина; „живе су машине за чишћење димњака”. Услед прекомерног рада, заустављана су у расту, кржљала и умирала. Забранити им рад значило би, тако се тумачило, осудити их да умру од глади или учинити неваљалцима и ленштинама.

У Енглеској је 1867. године изгласан закон који ограничава фабрички радни дан за децу и жене. Цивилизацијска је срамота и морални пад данашњег света у којем живе милиони и милиони деце робова. Написано о деци радника, немало, може се читати као несрећа.

У „Рјечнику” Вука Караџића стоји: „Шегрти су у нас, особито у Србији и у Босни, као прави робови. Они носе воду, цијепају дрва (код гдјекојијех мајстора иду с коњем у шуму те и сијеку и доносе кући), ложе ватру, готове јело, перу судове, мијесе хљеб, перу кошуље, носају и забављају дјецу и запирају их кад се које испогани, перу собе и басамаке, чисте харове и кошаре, тимаре и поје коње, и т. д. Кад који овако неколике године послужи, па дође у кућу нов, онда онај нови овога замијени, а овај стане тобоже радити што око заната. Кад мајстор иде куд трговине ради (као н. п. у Сарајево) замијењени шегрт иде пред њим пјешице (макар било, као што и бива, из Сарајева у Цариград), па кад пред ханом мајстор сјаше с коња, шегрт ваља одмах да га извода, по том намири и надгледа као и код куће, па ујутру кад хоће да полазе, опремљена пред мајстора да га изведе. Кад шегрт дође на занат, мајстор му између осталог наука каже и то да није само занат н. п. код терзија скројити и сашити хаљину, него да је занат и ватру наложити и јело зготовити, и. т. д.”

Тихомир Петровић