Propagandne igre u poreskom lavirintu

Svetska javnost je s nadom i odobravanjem primila vest da su lideri vodećih zapadnih sila inicirali reformu globalnog poreskog sistema u delu koji se odnosi na oporezivanje dobiti velikih kompanija i (zlo)upotrebu „poreskih rajeva” u tom kontekstu. Postignuti dogovor počiva na dva stuba.

Prvi stub bi trebalo da omogući da se dobit kompanija oporezuje ne samo u državama gde im je sedište, već i tamo gde ostvaruju velike prihode. Meta ovih mera su globalne tehnološke kompanije koje danas dominiraju svetskim internet i elektronskim tržištem i pritom izbegavaju poreske obaveze jer su registrovane u poreskim rajevima. Drugi stub predviđa da porezi na dobit kompanija ne mogu biti niži od 15 procenata ni u jednoj poreskoj jurisdikciji. Cilj drugog stuba je da suzi prostor državama koje niskim porezima privlače strane investicije i tako konkurišu jedna drugoj u trci ka dnu.

U vezi s pomenutim dogovorom sve je maglovito, počev od toga koliko će se država pridružiti ovoj inicijativi. Nejasno je i kako bi se dva stuba tehnički operacionalizovala, jer kod poreza đavo je u detalju. Nema nikakve garancije ni da će najavljene mere uopšte biti izglasane u parlamentima država koje su se „dogovorile” o reformi. Republikanci u SAD već dovode u pitanje prvi stub sporazuma jer on ugrožava interese američkih tehnoloških kompanija. Britanci traže da se finansijski sektor izuzme iz ovog dogovora, a neke analize pokazuju i da bi primenom prvog stuba poreski prihodi u Ujedinjenom Kraljevstvu mogli biti manji u odnosu na dosadašnje. Kiprani prete da će staviti veto u EU kad eventualni zakoni dođu na glasanje, dok države niskih poreza poput Irske, Švajcarske ili Luksemburga, na primer, neće baš pojuriti da prigrle sporazum.

Svako ko poznaje komplikovanu poresku praksu i njene lavirinte, na ovu vrstu trijumfalnih najava gleda s velikom dozom skepse. Poreski lavirinti nisu nastali greškom – oni su kreirani kako bi se u njima zametnuli putevi profita. Od slona koji u lavirint uđe, na kraju izađe crkveni miš. Pritom, i pre nego što se dođe do ulaza u lavirint, moćne kompanije imaju bogat asortiman trikova koji služe da se dobit za oporezivanje umanji. Ilustracije radi, čuveni „Dženeral elektrik”, jedan od šampiona u neplaćanju poreza, zapošljava više od 1.000 poreskih eksperata, koji rade na pet kontinenata trudeći se da kompanija plati što manje poreza, ili, idealno – da ne plati ništa. Upravo je objavljen i podatak da je u prošloj godini „Majkrosoft” ostvario dobit od oko 315 milijardi dolara, a da (sasvim legalno) nije platio ni cent poreza. (Ta dobit je oko šest puta veća od godišnjeg BDP-a Srbije.)

I najbogatiji ljudi sveta plaćaju poreze po smešno niskim poreskim stopama, mnogo nižim nego što ih plaća najveći broj zaposlenih. Iako i te smešne stope daju apsolutne iznose koji nikako nisu smešni, poenta je da se poreska regulativa u praksi ruga svim načelima ne samo elementarne etike, već i poreske logike. Novcem koji su efektivno oteli iz budžeta, milijarderi potom kupuju političare i medije, izdaju se za velike humaniste, dobrotvore i mecene.

Ako je sve baš ovako kako bi se poreskom skeptiku moglo učiniti, u čemu je smisao poreske predstave o kojoj danima izveštavaju ugledni mediji?

Sva je prilika da je smisao pre svega propagandni. Svetska javnost je danas svesna bestidnog ponašanja najvećih globalnih kompanija, kao i činjenice da je tako bestidno ponašanje moguće samo uz saradnju i podršku korumpiranih političkih struktura. Kako dolaze teška vremena i kako ljudi sve teže žive, bitno je da se socijalni bunt umiri najavama o pravednijem poreskom sistemu, o humanijem kapitalizmu, o novom početku (tzv. veliko resetovanje)… Cilj je da se kupuje vreme i da se stvara iluzija kako su promene tu, nadohvat ruke, samo što nisu počele. U međuvremenu, poreski lobisti će pripremati amandmane koji će osigurati da svaka poreska inicijativa, ako slučajno i prođe, u praksi bude razvodnjena do besmisla. Sistem će se „menjati”, ali tako da uvek ostane isti.

Istovremeno, ideološki lobisti će uveravati javnost da je i poslednji cent koji su milijarderi zaradili samo pravedna nadoknada za njihove pregalačke napore. Otuda, svaki rast poreza preti da destimuliše inventivnost i preduzetništvo tih ljudi. A bez toga, svima će nam biti gore i čak može dovesti i do strašnih posledica. Na primer, milijarderi, razočarani nerazumevanjem ljubomornog sveta, mogli bi dići ruke od posla i mogli bi se povući po manastirima ili ašramima, mogli bi se posvetiti meditaciji, molitvenom tihovanju ili proučavanju Kabale. A mi... šta nama tada preostaje i kako ćemo dalje?

Ekonomista
https://nkatic.wordpress.com/