Ponedeljak, 26.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČA O RUSKIM SAMOVARIMA

Čaj s ukusom istorije

Pisci, carevi, kraljevi, oficiri, ali i običan svet, oduvek su voleli da omiljeni napitak piju iz posebnih posuda, čija je postojbina grad Tula
(Фотографије Pixabay, М. Стефановић и архива Музеја самовара у Тули)

I leti i zimi, s jeseni i u kasno proleće Rusi, a poslednjih decenija i drugi narodi, imaju ritual ispijanja čaja, ali ne na brzinu, niti onaj iz kesice, što bi se popularno reklo – instant. Čine to u posebnim šoljicama koje pune vodom iz samovara. Ruski pisac Valentin Rasputin otišao je toliko daleko tvrdeći „da čaj bez samovara nije uopšte čaj”. Da li je u tome preterao – pitanje je na koje nema odgovora, jer kad Rusima pomenete ovu metalnu posudu, pred njom se ponašaju bezmalo kao pred ikonom.

U ruskim enciklopedijama smo pronašli objašnjenje da je samovar „metalna posuda za kuvanje vode koja u unutrašnjosti ima vertikalni valjak”. On se puni grančicama ili ugljem i potpaljuje kako bi se ugrejala voda. Tako je izgledao samovar pre mnogo decenija, pa i vekova, dok se ovi današnji „potpaljuju” na struju, što znači da nemaju klasično ložište za zagrevanje vode. Sve što je bilo najbolje i najlepše među ovim eksponatima, što je trebalo da vidi ne samo narod na čijem je tlu stvoren već i ljudi širom sveta – sakupljeno je i izloženo u Muzeju samovara u Tuli, ruskom gradu nekih 300 kilometara jugozapadno od Moskve. Nije slučajno što je muzej baš u ovom mestu: tu je njegova kolevka, njegova postojbina. Istovremeno, to je i njegova najbogatija riznica, u kojoj posebnu pažnju plene oni od srebra i s pozlatom.

Primerci iz 19. veka svedoče da su tadašnji samovari imali i sulundar zbog boljeg sagorevanja i bržeg kuvanja vode. Imućnije ruske porodice i danas čuvaju skupocene male i velike kolekcije, u zavisnosti od platežne moći.

U početku samo za bogate

Kako se pravilno koristi ova naprava? Gotovo svaki Rus će vam, a da ga i ne zapitate, kao iz topa ponuditi odgovor. Već na početku razjasniće dilemu da se u njima ne kuva čaj. Ritual je sledeći: u posebnoj, maloj posudi (deo kompleta servisa za čaj) vodom se prelije neki od čajeva kojih ima u svakom domaćinstvu. Pošto izvesno vreme odstoji, dobili ste koncentrat ili maju, dakle izuzetno jak čaj koji preko male cediljke razlivate u šoljice. Njih zatim stavite ispod slavine samovara, razblažite maju vrelom vodom, dodate šećer po želji i krenete da pijete.

U zavisnosti od količine koncentrata koji sipate na dno šoljice, dobićete slabiji, srednji ili jači čaj. Ono što svakako treba da znate jeste da se posuda s koncentratom zbog toplote drži na vrhu samovara, tako da gosti sami spravljaju napitak, ne pomerajući se od stola.

Raskošan je Muzej samovara u Tuli. Vitrine su prepune ovih lepih, metalnih naprava koje su svedok da je čaj u Rusiju stigao iz Kine, u 18. veku. Gosti iz ove zemlje su ruskom caru poklonili paketić od 100 grama. On je to probao s dvorjanima i svitom i, kako se svima svidelo, tvrdeći da deluje čak i isceliteljski, naručili su nove količine. Nažalost, nije brzo dospeo širom zemlje jer je bio skup, pa su mogli da ga nabavljaju samo bogati i privilegovani. Kako je vreme odmicalo, postao je sve zastupljeniji, a u toplijim krajevima Rusije počeo je da se gaji kao biljka, odnosno drvo.

Nije samo čaj bio privilegija bogatih već i samovar. Uvek se postavlja pitanje zašto je prva ovakva naprava izrađena baš u Tuli. Od kad se pamti, to je zanatski grad. Na sve strane je vrvelo od nadarenih majstora, pa je i bilo logično da 1778. iz veštih ruku Nesara Lisicine izađe prvi samovar. Kad su bogati videli proizvod i kad im je objašnjeno kako da njime rukuju, počele su da pristižu porudžbine. Fabrika je 1823. proizvela 425 samovara, na čijoj je izradi i ulepšavanju radilo dvadesetak majstora. Trgovci su u tome videli ozbiljnu šansu za zaradu i zato su krenuli da otvaraju manje fabrike. U Tuli ih je bilo najpre osam, a veoma brzo, računajući i okolinu, 77 fabrika, u kojima su radila 1.362 radnika. Njihove vredne ruke i gotovo danonoćni rad doprineli su „da ispod čekića” izađe 165 samovara.

Svi su se nadmetali ko će napraviti najlepši, najkvalitetniji, raznovrsniji, raskošniji. Tako su u fabrici Vasilija Lomova stekli pravo da na svojim proizvodima utisnu carski grb, jer su se, osim od bakra, olova i gvožđa, pojavili i rariteti od srebra s pozlatom. Najednom su samovari postali statusni simbol i stvar prestiža svake iole imućnije ruske porodice, ali i remek-dela tulskih majstora. Trgovina je dobila veoma traženu robu koja je ubrzo našla kupce u Evropi i Aziji. Tamo su slati najbolji i najlepši, dok su najjednostavniji završavali u ruskim selima. Bez njih se jednostavno nije mogla zamisliti svakodnevica bilo kog doma, jer je čaj postao ritual čak i kod siromašnih.

Spaseni iz ruševina

Decenijama je porodica Batašev važila za najuspešniju u proizvodnji samovara, toliko uspešna i toliko „na glasu” da ih je proizvodila i za ruskog cara. On je mogao to da plati i da, ako treba, izdvoji čitavo bogatstvo, tako da se u tulskom muzeju i danas čuvaju minijaturni samovari od čistog srebra u koje može da stane po dva decilitra vode. Pet ih je, baš koliko je i poslednji ruski car Nikolaj Drugi imao dece. Peti se razlikuje od ostalih po tome što na vrhu ima krunu – pripadao je prestolonasledniku Alekseju.

Dramatična je, a istovremeno i neobična sudbina ovih pet samovara na putu od dvora do tulskog muzeja. Svi su čuvani u letnjoj rezidenciji u Jalti, koju je 1927. porušio zemljotres. Pronađeni su u ruševinama, a onda su na aukciji prodati jednom filmskom snimatelju. On ih je 1962. prodao tulskom muzeju. Krajem 19. veka ruski, odnosno tulski samovari su počeli da se pojavljuju i na prestižnim svetskim izložbama. Naravno, bili su nagrađivani i sve više traženi. Tako je španski kraljevski dvor imao posebnu želju kad je u pitanju oblik samovara, a i način pripremanja kipuće vode.

Kupovali su ih vladari, plemići, oficiri, činovnici, ali i običan svet. Zbog toga je 1910. u Tuli radilo na desetine ovih fabrika, zapošljavajući oko 5.410 radnika, sa godišnjom proizvodnjom od neverovatnih 660.000 komada. Istina, radnici su više izrabljivani nego što su bili nagrađivani za ogroman trud. Štrajkovali su, ali gazde za to nisu mnogo marile. Bilo im je najvažnije da prodaju što više ove robe. Prvi svetski rat je zatvorio većinu fabrika, a već 1918. one su nacionalizovane. Proizvodnja je u međuvremenu osavremenjena i pojednostavljena, pa je gotovo svaka porodica mogla da na trpezarijskom stolu ima ovu metalnu posudu.

Majstori su počeli da ih nikluju, presijavali su se kao ogledalo, mameći mušterije da ih što pre kupe i pokažu ukućanima. U davna vremena niklovan primerak koštao je koliko i stado od pedesetak ovaca. Umesto drva, šišarki, gasa ili plina, ugrađivan je električni grejač.

Danas je drugo vreme, pa samovara ima čak i na buvljim pijacama. Ipak, onaj ko otputuje u Rusiju, osim tradicionalnih „babuški”, retko se vrati i bez samovara, makar on bio suvenir.

MEDENjACI I „KALAŠNjIKOV”

Tula je grad-heroj, jer se za vreme Drugog svetskog rata, a i kasnije, u njoj proizvodila čuvena puška „kalašnjikov”. Da paradoks bude veći, u gradu postoji i fabrika medenjaka. Kad je rat završen, tulski majstori su izradili samovar u koji je moglo da stane 60 litara vode. Poklonili su ga jednom kolhozu čiji su seljaci za vreme rata narodu i vojsci obezbeđivali hranu.

NIŠTA BEZ DRVETA

Samovar koji za „pogonsko gorivo” ima drvo odavno se ne proizvodi, jer ga je prestigla struja. Ipak, nijedan drugi se s njim ne može uporediti, posebno u kvalitetu kipuće vode, a samim tim i ukusu čaja. U muzeju u Tuli, sagrađenom 1911. godine, izloženi su i veoma skupi primerci. Oko 300 eksponata su različitog oblika i veličine i od različitog materijala. Unutrašnjost muzeja podeljena je na nekoliko celina, a svaka pripada određenom vremenskom periodu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.