Ispravljena nepravda prema Ljubomiru Miciću

Tačno pola veka od smrti Ljubomira Micića, 14. juna 2021, na nedavno obnovljenom grobu na Novom groblju, održan je pomen pokojnom Miciću i njegovoj Anuški, supruzi, vernom pratiocu i prilježnom saradniku, koja je preminula u martu 1961. Tim činom zaokružena je priča o obnovi njihovog groba, završenoj upravo ove 2021. godine velikih godišnjica srpske avangarde: 100 godina od pokretanja časopisa „Zenit” februara 1921. i pokreta zenitizma, i pola veka od Micićeve smrti. „Zenit” je, ispostavilo se iz današnje perspektive, najznačajnije glasilo naše avangarde a zenitizam je jedini autentični pokret srpske avangarde.

Komemoracija na upravo obnovljenom grobnom spomeniku Ljubomira i Anuške Micić na Novom groblju u Beogradu (parcela 66, grobnica 512) održana je 24. februara ove godine. Tada je simboličnim činom postavljanja krsta zvanično završena obnova spomenika, uz prisustvo medija, prijatelja, kulturnih poslenika. Odbor za obeležavanje velike godišnjice srpske avangarde je radio u sastavu: Branislav Skrobonja (Micićev prijatelj, preminuo 2020), Predrag Todorović (Institut za književnost i umetnost; predsedavajući odbora) i Zoran Stefanović (Projekat Rastko i Udruženje dramskih pisaca Srbije). Pola veka od Micićeve smrti pokrenuta je inicijativa da se zaštiti od propadanja njegov grob koji se nalazi na beogradskom Novom groblju. Kako decenijama nije bilo plaćano za održavanje grobnog mesta, pretila je opasnost od iskopavanja njihovih zemnih ostataka, a grob je već bio u lošem stanju.

Tim povodom obratili smo se raznim državnim institucijama, kao što su Ministarstvo kulture i informisanja, Grad Beograd, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Gradski zavod za zaštitu spomenika, JKP „Pogrebne usluge”, Uprava Novog groblja. Obnova groba završena je zahvaljujući potpori Instituta za književnost i umetnost, svesrdnoj i izuzetno efikasnoj pomoći Olivere Vučković, direktorke Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda, i  Dragana Baltovskog, direktora JKP „Pogrebne usluge”. Ovo je jedan od najlepših poklona koji su Anuška i Ljubomir mogli da dobiju u godini jubileja!

Ove godine obeležavamo jedan vek „Zenita” i zenitizma, vek srpskog dadaizma, pola veka od Micićeve smrti, 60 godina od smrti Anuške Micić, kao i 120 godina od njenog i rođenja Dragana Aleksića. Autor ovog teksta završava rad na monografiji „Zenitodadaizam u srpskoj književnosti”, uz koju će ići i reprint četiri srpske dadaističke revije: Da-da-Tank, Dada džez, Dada-Jok i Zenit-Ekspres Dada-Jok 2. Time se, nadamo se, na dostojan način odužujemo svim ovim našim avangardnim umetnicima, koji su upisali ime srpske avangarde na svetskoj mapi tog neponovljivog, inventivnog i revolucionarno-radikalnog pokreta – zvanog  avangarda.

Činom obnove groba i regulisanja zaostalih dugovanja za grobno mesto, otklonjena je opasnost da se ni Micićima, kao što je to slučaj sa brojnim našim umetnicima, naučnicima, kulturnim poslenicima, ne zna za trag. Takođe, ovim činom ispravljena je velika nepravda prema ovom čoveku. Nepravda mu je činjena kako za života, tako i posle smrti. Činjenica da su ga sahranila dvojica mladića, koji mu nisu bili nikakav rod, Branislav Skrobonja i Milomir Nježić, o svom trošku, da su njih dvojica i podigli nadgrobni spomenik kakav vidimo na fotografijama, a da država tad prstom nije mrdnula, dovoljno je rečita. Naprotiv, država, i kao kraljevina, i kao komunistička tvorevina, činila je sve da mu oteža život. On, nesavitljiv i nepodmitljiv, iako je ležao na pravom bogatstvu, na najvećoj privatnoj kolekciji avangardnog slikarstva u nas, brojnim originalima časopisa i knjiga, sa autogramima, pismima najvećih svetskih umetnika, ništa od toga nije želeo da proda za života. Sve će, ili bar ono što je preostalo od trenutka njegove smrti pa do popisa 1980, gotovo deceniju kasnije, završiti u Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju. Radi se o milionskim dolarskim vrednostima.

Micić umire od upale pluća, promrzao jer je pokisao, idući upravo na Anuškin grob peške, kao što je to radio svakodnevno, od njene smrti. Kako nije imao ni socijalno osiguranje, niti ikakav dokument, nije bio član nijednog umetničkog udruženja, nijedna bolnica nije htela da ga primi u tom tzv. socijalizmu! A da nije bilo Nježića, koji uz pomoć milicije i komšija provaljuje nasilno u stan, budući da se Micić nije odazivao, našavši ga u nesvesti na podu, pored upaljenog i užarenog rešoa, koji bi uskoro zapalio i Micića, i stan i sve u njemu, ništa od onoga što je u Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju ne bi ni postojalo!

Država koja prstom nije mrdnula da mu živom pomogne, nasledila je sve. Pošto ga bolnice nisu htele, nađeno je solomonsko rešenje i Micić je završio u staračkom domu u Kačarevu, pored Pančeva, gde umire u najgorim, za čoveka nedostojnim uslovima. I da ga, ponovo, Skrobonja i Nježić nisu potražili, i preuzeli njegovo telo, bio bi sahranjen neznano kud! Skrajnut za života, skrajnut posle smrti, tek danas se zemaljska pravda prema njemu čini, odužuje mu se mali deo duga koji mu svi dugujemo.

Viši naučni saradnik, Institut za književnost i umetnost u Beogradu