Lica i naličja Srebrenice

O Srebrenici se može govoriti iz različitih uglova – pravnog, političkog, istorijskog, moralnog. Formalno deo međunarodne zajednice insistira na moralnoj dimenziji, gde se očekuje da Srbija prizna kvalifikaciju iz presude da je u Srebrenici počinjen genocid. Paradoks je da su upravo oni koji najviše insistiraju na moralnoj osudi zapravo svojim postupcima najviše doprineli da moralna dimenzija ovog slučaja postane, umesto cilja, sredstvo pritiska na srpski narod.

Pravda bi morala da bude slepa, da se sudi prema delu, a ne prema naciji počinioca. Presude bi, pored zadovoljenja žrtava i njihovih porodica, trebalo da doprinosu i pomirenju među narodima. Postavlja se pitanje kako je moguće da u jednom građanskom ratu, gde je bilo zločina i žrtava na svim stranama, samo one srpske budu nevidljive, da sem formalnog konstatovanja da ih je bilo nema i presuda. Neosuđivanje jednih zločina paradoksalno predstavlja zločin prema svima, jer naličje takve situacije je da postoje dozvoljeni i nedozvoljeni zločini – a to je zapravo pucanj u pravdu, nešto što će doprineti mržnji, umesto katarze pomirenja i moralnog pročišćenja.

Kako u jednu misao smestiti Srebrenicu, a da deo te iste misli ne budu Bratunac i Kravica? Ako se Srebrenica kvalifikuje kao genocid, šta su onda „Bljesak” ili „Oluja”? Nisu li Brionski transkripti školski primer genocidnog programa? O Jasenovcu da i ne govorim.

Čudna su ovo vremena, Haradinaj napiše knjigu o svojim zlodelima, pobije svedoke optužbe, pa ipak bude oslobođen. Isto tako danas su slobodni Gotovina, Markač, Naser Orić... Poduži je to spisak. Koliko godina treba da prođe od izveštaja Dika Martija pa da počnu suđenja? I Srbi koji su pobijeni bili su nečija deca, braća, sestre, očevi, majke, bake, isto kao što su Bošnjaci streljani u Srebrenici bili nečija braća, sinovi, očevi. Izmirimo žrtve da bismo mogli da se izmirimo, a to će biti moguće ako svaki od naroda bude imao na horizontu i sopstvene žrtve i zločine činjene u njegovo ime.

Pavle Martinović,
Aranđelovac