Лица и наличја Сребренице

О Сребреници се може говорити из различитих углова – правног, политичког, историјског, моралног. Формално део међународне заједнице инсистира на моралној димензији, где се очекује да Србија призна квалификацију из пресуде да је у Сребреници почињен геноцид. Парадокс је да су управо они који највише инсистирају на моралној осуди заправо својим поступцима највише допринели да морална димензија овог случаја постане, уместо циља, средство притиска на српски народ.

Правда би морала да буде слепа, да се суди према делу, а не према нацији починиоца. Пресуде би, поред задовољења жртава и њихових породица, требало да доприносу и помирењу међу народима. Поставља се питање како је могуће да у једном грађанском рату, где је било злочина и жртава на свим странама, само оне српске буду невидљиве, да сем формалног констатовања да их је било нема и пресуда. Неосуђивање једних злочина парадоксално представља злочин према свима, јер наличје такве ситуације је да постоје дозвољени и недозвољени злочини – а то је заправо пуцањ у правду, нешто што ће допринети мржњи, уместо катарзе помирења и моралног прочишћења.

Како у једну мисао сместити Сребреницу, а да део те исте мисли не буду Братунац и Кравица? Ако се Сребреница квалификује као геноцид, шта су онда „Бљесак” или „Олуја”? Нису ли Брионски транскрипти школски пример геноцидног програма? О Јасеновцу да и не говорим.

Чудна су ово времена, Харадинај напише књигу о својим злоделима, побије сведоке оптужбе, па ипак буде ослобођен. Исто тако данас су слободни Готовина, Маркач, Насер Орић... Подужи је то списак. Колико година треба да прође од извештаја Дика Мартија па да почну суђења? И Срби који су побијени били су нечија деца, браћа, сестре, очеви, мајке, баке, исто као што су Бошњаци стрељани у Сребреници били нечија браћа, синови, очеви. Измиримо жртве да бисмо могли да се измиримо, а то ће бити могуће ако сваки од народа буде имао на хоризонту и сопствене жртве и злочине чињене у његово име.

Павле Мартиновић,
Аранђеловац