Uspomena na oca

Petnaestak dana sam tragao za „Politikom” od 22. maja. Nisam uspeo da pronađem taj broj koji mi je mnogo značio. U njemu su bili objavljeni tekst o mom pokojnom ocu i njegova fotografija. Za to sam kasnije saznao od prijatelja koji su tekst pročitali u elektronskom izdanju 24. maja. Bio sam već izgubio nadu, a onda sam se setio da pišem redakciji „Politike” da mi, ako je moguće, pošalju taj broj. Nisam mislio da će se neko mučiti zbog te sitnice, ali vredelo je pokušati.

Kakvi su bili moje iznenađenje i radost kad mi je poštar doneo željeni broj „Politike”, lepo upakovan u veliki koverat. Mojoj sreći nije bilo kraja.

Zato ovim putem zahvaljujem redakciji „Politike” i nemam dovoljno reči hvale koliko zaslužuju. Zahvalio bih i autoru teksta o mom ocu, novinarki Olgi Janković.

Ne znam kako je došlo do toga da je uz tekst i fotografiju prikazano i ordenje, pet komada, gde nedostaje još jedan – čuveni francuski Ratni krst, koji je mom ocu bio posebno drag.

Biće možda mnogima čudno što se neki sin toliko obradovao što je nešto objavljeno u novinama o njegovom ocu. Ali ovo je s razlogom.

Dok je bio živ, niko ga nije pominjao. Ondašnje vlasti su ga čak i proganjale što se borio za kralja i otadžbinu, a Tita nije prihvatao. Kada je s prikupljenom dokumentacijom zatražio penziju, rečeno mu je: „Ti ne možeš i nećeš dobiti nikakve penzije.” Imao je on dosta radnog staža iz više radnih organizacija. Radio je u rudniku magnezita više godina. Imao je staža i u poljoprivrednom dobru „Pančevački rit”. Godinama je radio i u fabrici šećera na Čukarici kao činovnik. Bilo je tu još nekih firmi, ali mu to nisu priznavali govoreći da mu staž nije povezan. A što se tiče ratovanja i što je duže od osam godina proveo u uniformi, to niko nije priznavao.

Za ordenje i spomenice koje je imao rečeno mu je – od koga ih je dobio, neka od njega traži i penziju.

Ostario je pa više nije mogao ni da radi. Pomoći nikakve nije imao. Umro je zaboravljen od svih u velikom siromaštvu.

Eto zbog čega osećam radost da ga se neko ipak setio iako je od njegove smrti prošlo više od pedeset godina i zbog čega još jednom zahvaljujem redakciji „Politike”.

Radivoje Knežević,
Užice