Успомена на оца

Петнаестак дана сам трагао за „Политиком” од 22. маја. Нисам успео да пронађем тај број који ми је много значио. У њему су били објављени текст о мом покојном оцу и његова фотографија. За то сам касније сазнао од пријатеља који су текст прочитали у електронском издању 24. маја. Био сам већ изгубио наду, а онда сам се сетио да пишем редакцији „Политике” да ми, ако је могуће, пошаљу тај број. Нисам мислио да ће се неко мучити због те ситнице, али вредело је покушати.

Какви су били моје изненађење и радост кад ми је поштар донео жељени број „Политике”, лепо упакован у велики коверат. Мојој срећи није било краја.

Зато овим путем захваљујем редакцији „Политике” и немам довољно речи хвале колико заслужују. Захвалио бих и аутору текста о мом оцу, новинарки Олги Јанковић.

Не знам како је дошло до тога да је уз текст и фотографију приказано и ордење, пет комада, где недостаје још један – чувени француски Ратни крст, који је мом оцу био посебно драг.

Биће можда многима чудно што се неки син толико обрадовао што је нешто објављено у новинама о његовом оцу. Али ово је с разлогом.

Док је био жив, нико га није помињао. Ондашње власти су га чак и прогањале што се борио за краља и отаџбину, а Тита није прихватао. Када је с прикупљеном документацијом затражио пензију, речено му је: „Ти не можеш и нећеш добити никакве пензије.” Имао је он доста радног стажа из више радних организација. Радио је у руднику магнезита више година. Имао је стажа и у пољопривредном добру „Панчевачки рит”. Годинама је радио и у фабрици шећера на Чукарици као чиновник. Било је ту још неких фирми, али му то нису признавали говорећи да му стаж није повезан. А што се тиче ратовања и што је дуже од осам година провео у униформи, то нико није признавао.

За ордење и споменице које је имао речено му је – од кога их је добио, нека од њега тражи и пензију.

Остарио је па више није могао ни да ради. Помоћи никакве није имао. Умро је заборављен од свих у великом сиромаштву.

Ето због чега осећам радост да га се неко ипак сетио иако је од његове смрти прошло више од педесет година и због чега још једном захваљујем редакцији „Политике”.

Радивоје Кнежевић,
Ужице