Naučnicima potrebno još podsticaja da se vrate u zemlju

Studija o odlasku naših naučnika i univerzitetskih profesora u inostranstvo koje je sprovela grupa istraživača iz Srbije, pod okriljem Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti, pokazuje da srpska naučna emigracija generalno nije zadovoljna merama kojima se pospešuje njihov povratak u zemlju. Ovdašnji istraživači smatraju da bi moglo da se učini više i na polju saradnje s dijasporom, a naša akademska elita u inostranstvu nije zadovoljna koliko predstavnici države pospešuju njihovu angažovanost u Srbiji.

Kako objašnjava dr Milica Tošić, koordinator studije, ugledni srpski naučnici i profesori u inostranstvu pisali su im kako bi se rado odazvali na pozive domaćih fakulteta da na njima budu gostujući predavači i bar deo vani stečenog znanja prenesu na mlade u Srbiji. Tošićeva, koja je naučni saradnik na Institutu za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu, kaže da će rado ustupiti kontakte pomenutih profesora fakultetima zainteresovanim da ih pozovu u goste. O ovome i ostalim aspektima istraživanja ona će, sa saradnicima, govoriti na tribini „Akademska emigracija”, večeras u 19 časova u klubu „Polet” u beogradskoj Cetinjskoj ulici.

Za naš list predstavlja suštinu istraživanja koje obuhvata 1.134 naučnika i profesora, podeljena u dve grupe – 454 koja imaju migratorno naučno iskustvo i 680 akademskih građana koji nisu radili u inostranstvu, ili su to činili kraće od godinu dana. Dugoročni ciljevi studije bili su da se doprinese unapređenju strategije za razvoj nauke u zemlji i ukaže šta bi trebalo da se promeni da bi došlo do poboljšanja istraživačkog rada. Ali i kako da država poboljša saradnju s akademskim građanima u dijaspori i bolje uključi naučnike i profesore povratnike u ovdašnje univerzitetske i naučne ustanove. Pred ispitanicima su se našla pitanja koji su osnovni motovi za odlazak, a koji za povratak u zemlju. Kakvi su njihovi stavovi o stanju nauke i državnim merama za njeno pospešivanje u Srbiji? A kako bi zaključili da li ima prostora da se stimuliše povratak naučnika u Srbiju pitali su i da li su u trenutku odlaska razmišljali o povratku i da li planiraju da se vrate.

– Među anketiranim naučnicima koji imaju migratorno iskustvo najviše je bilo onih iz biomedicinskih nauka (41,4 odsto). Najveći broj njih ima zvanje asistent, docent ili naučni saradnik, što znači da su to mladi istraživači. Najčešće odlaze u Nemačku (12,8 odsto) i SAD (12,1 odsto), a u poslednje vreme popularne destinacije su zemlje severne Evrope i Kanada. Najčešći puš faktori, koji ih odvraćaju od istraživanja u Srbiji, jesu nezadovoljstvo uslovima rada, socijalni ili ekonomski razlozi, nemogućnost zapošljavanja i politička situacija u zemlji. Najintenzivniji pul faktor, koji ih privlači da odu u inostranstvo, jeste želja za sticanjem novih znanja i iskustava – pojašnjava dr Tošić i dodaje da su glavni razlozi povratka u zemlju emotivni, čežnja za prijateljima i porodicom, briga o roditeljima ili deci.

Kao osnovne prednosti bavljenja naučnim radom u Srbiji izdvojile su se mogućnost brige o porodici, fleksibilno radno vreme i lakše dobijanje ugovora o radu na neodređeno. Kao osnovne mane naši akademski građani podvlače manjak finansijskih sredstava za naučni rad u zemlji, niske plate, neefikasno vrednovanje radnog učinka prema postojećim pravilnicima, odnosno nezadovoljstvo veoma sporim načinom na koji skupljaju poene kako bi napredovali u naučnim zvanjima. Tu su istakli i malo konkursa za naučne projekte i nisku mobilnost istraživača u zemlji. Profesori i naučnici koji su kratko istraživali u inostranstvu, kao i oni koji to čine duže od pet godina ističu da i dalje neguju inostrano-srpsku naučnu saradnju. Tošićeva ističe da je i veliki procenat onih koji bi želeli da uspostave naučnu saradnju s dijasporom, ali to još nisu, tako da i tu postoji prostor za podsticaj naučne razmene.

– Navedene mane navedene su im opciono i ne ohrabruje činjenica da su ih gotovo sve zaokruživali. Naučnicima je data i mogućnost da sami navedu nedostatke naučnog rada u Srbiji. Tu su isticali mnogo korenitije probleme, na primer lošu organizaciju rada na institutima i fakultetima (7,27 odsto slobodnih odgovora), mobing, nepotizam, korupciju, negativnu selekciju (7,71 odsto), loše međuljudske odnose, zastarelost istraživanja, lošu povezanost s privredom (4,84 odsto). Međutim, cilj nije da kritikujemo trenutno stanje, već da ukažemo na mere koje bi sprečile odliv mozgova i iskoristimo naučni potencijal dijaspore. U studiji je mnogo pomogla Milica Vesković Anđelković, docent na Filozofskom fakultetu BU, koja se bavi ovom oblašću. Ona je došla do podatka da čak šest miliona građana koji žive izvan granica smatraju Srbiju za svoju maticu i da je 15 odsto njih akademski obrazovano. Od toga četiri miliona čini dijaspora, a dva miliona su naši građani u stranim zemljama gde su Srbi autohtono stanovništvo, odnosno tu žive od rođenja. To je slučaj sa stanovništvom u bivšim jugoslovenskim republikama, ali i delovima Rumunije, Bugarske i Mađarske – pojašnjava Tošićeva.

Među akademskim povratnicima u Srbiju njih 95 odsto smatra da doprinose nauci u zemlji, ali je njihova integracija teška i nisu dobro prihvaćeni jer ne mogu ovde da primene iskustva i znanja, dobiju odgovarajući posao, administracija je komplikovana, ili – domaća naučna zajednica nema dobar stav prema njima.