Tragovima stopala do kuće Darela

Specijalno za „Politiku”

Belpai ‒ Engleskom književniku irskog porekla, Lorensu Darelu Nobelova nagrada za književnost izmakla je za dlaku. Njegovo kultno delo „Aleksandrijski kvartet” bilo je u najužoj konkurenciji, ali te 1962. godine visoko priznanje pripalo je američkom piscu Džonu Stajnbeku. Budući da su neke šture informacije ipak kasnije procurele iz Švedske akademije, javnost je saznala da su se, uz što šta drugo, koplja prilično lomila oko njega. Ne dovodeći u pitanje da je reč o zaista izvanrednom delu (koje će ga ubrzo proslaviti), ali ne i dovoljnom za pobedu („treba sačekati da napiše još nešto”), uvaženim članovima žirija smetao je najviše njegov „problematičan način života” neprihvaljiv za ono vreme.

Epiteti da je „amoralan, opsesivno vezan za žene, telesnu ljubav, seks i surovost” pratiće ga paralelno sa atributima da je „veliki zaljubljenik u umetnost, stvaralaštvo i Grčku” gde je inače proveo dobar deo svog života.

Pre nego što će se definitivno skrasiti u Provansi sa četvrtom ženom i umreti 1990. godine, tri godine je boravio na Kipru (došavši iz Venecije 1953. godine), u seocetu Belpai, na severnoj strani ostrva.

Pošto se danas lakše može preći s jednog kraja na drugi i dalje podeljenog ostrva (na grčki južni i severni turski deo), prilika je koja se ne propušta (pogotovo za novinara) da se vidi bar kuća u kojoj je izuzetno kreativan pisac i pesnik napisao „Gorke limunove Kipra” (1957. godine).

Poput francuskog ljupkog mesta Evijana, na obali Ženevskog jezera, čiji su trotoari od pristaništa označeni zlatnim kapima vode kao sigurni putokaz do čuvenog izvorišta, tako se i ovde, u Belpaiu neko dosetio da otiscima cipela obojenih u plavu boju pokaže put do piščevih vrata.

 Gotovo na vrhu brda, odakle se vidi očaravajuće plavetnilo Mediterana čiji talasi zapljuskuju obalu Kirenje, udaljene 6,5 kilometara, stoji zatarabljena Darelova kuća. Tipična za ono vreme i podneblje, ali sada uočljivo štrči među nekoliko novih vila vlasnika očigledno dubokih džepova.

Tišina izbija iz njenih zidova i zatvorenih prozora pa je pitanje da li tu iko danas živi. Možda je to muzej ili spomen-kuća poznatog stanara? Jedini znak da je tu stvarno živeo Darel jeste mala okrugla pločica iznad vrata na kojoj piše „gorki limunovi” na engleskom jeziku.

Nedelja je, gori vazduh u sred podneva (41 stepen je u hladu) i nikog nema po uskim prolazima između kuća. Tek u jednoj svaštari za turiste vlasnik koji govori samo turski samo je od pomoći pri kupovini u tišini.

Trag stopala ipak je najpouzdaniji vodič do izbledele, davno snimljene panel fotografije onog čuvenog iz knjige „drveta dokolice” pod čijim je krošnjama, sa grčkim komšijama Darel provodio sate i sate pijući domaće („seljačko”) vino. Tu je, uz mirise lavande, maslina, nara, rogača i limunova, koje je i sam uzgajao, nalazio inspiraciju za pisanje.

Da li baš tu ili sa prozora svoje kuće kao da je otkrivao značaj „gorkih limunova” koji koliko god krase celo ostrvo toliko su i nemi svedoci življenja samih Kiprana. Tačnije žuti plodovi su samo metafora, mnogi se slažu, za odnose Britanaca i Grka (silna politička previranja i nesuglasnice oko samostalnosti i pripadnosti), ali i Grka i Turaka, njihovo hronično nerazumevanje koje je i danas aktuelno i na snazi.

Ovaj Darelov putopis, pitak i lako čitljiv, otkriva nesporno i njegovu iskrenu želju da prodre u srž istorije ovog malog strateški važnog geopolitičkog ostrva. Otuda i započinje knjigu citatom izvesnog Vilijama Hepforta Diksona (Britanski Kipar 1887) da „putovanje u pravcu Istoka mora započeti od Kipra”.

Da je za Darela čin pisanja porok, kako je tvrdio, i da piše kao što drugi ljudi vode ljubav, možda se razotkrio već sa prvom njegovom „Crnom knjigom” u kojoj se po oceni nekih kritičara oseća veliki uticaj njegovog mentora i prijatelja Henrija Milera. Njemu je poslao rukopis na čitanje uz poruku („pa ga onda baci u Senu”). Delo je objavljeno u Parizu 1938. godine sa predgovorom T. S. Eliota. U Engleskoj tek 1973. godine budući da ga je pratio glas da je blago pornografsko delo puno opscenosti i brutalnosti.

Rođen u Indiji (1912), Lorens Darel se, kao ataše za kulturu u britanskim poslanstvima i ambasadama po svetu, često selio od Egipta do Argentine, Jugoslavije, Grčke, Kipra da bi završio život u Francuskoj.

Darelova književna karijera trajala je gotovo pet decenija. Pišući predgovor za Milerovo „Ružičasto raspeće” (Sexus, Plexus, Nexus) pridružuje se svom prijatelju u pobuni protiv vladajućeg morala rečima da je Henri odlučio da žigoše zlo i kaže istinu, pa da je njegovo delo jedno od najodvažnijih, najbogatijih i najskladnijih podviga u ovom području posle Žana Žaka Rusoa. Šumovito, tiho i mirno mestašce Belpai, malog broja stanovnika od 1974. posle turske invazije na Kipar (kao odgovor na želju grčkog dela za spajanje sa maticom zemljom) nalazi se pod upravom samoproglašene Turske Republike Severni Kipar (priznaje ih jedino Turska, a Evropska unija ih je primila 2004. kao nerešeno podeljeno ostrvo). Turistima je zanimljivo zbog Darelove kuće i prilično očuvanih ostataka jednog ljupkog manastira građenog u gotskom stilu. Karta za obilazak unutrašnjeg dela Opatije mira (Abby of Peace) košta dva evra ako se nemaju turske lire.

Više puta podignut, pa srušen, popravljan, prepravljan i dograđivan, ovaj sveti hram, sigurna kuća ali i utočište, beleži smenu stanara različitih vera i nacija (kako su se menjali vlasnici zdanja), a njegova istorija, po jednoj od dve različite verzije, počinje sa dolaskom izvesnog monaha Avgustinjanina iz Jerusalima još u 11. Veku, kada je Sveti grad pao u ruke čuvenog Saladina .

Arheolozi i stručnjaci, sigurno će se bolje snaći u lavirintu datuma, događaja i imena ko je kada bio, gradio, rušio i vladao na ovom mestu.

Ispod debelih manastirskih zidina, podignutih na 220 metara od nivoa mora, nadaleko se prostire obala Kirenje i Mediteran. Prizor je veličanstven i zbog toga vredi doći u Belpai.