Naši „patnički” vozovi

Verujem da nemali broj raznih „stručnjaka” misli, radi i, naravno, prima platu, da bi nam i u ovim uslovima putovanje bilo, ako ne udobnije, a ono – bar logičnije organizovano. Još pre dve, možda čak i tri godine, kao korisnici usluga železnice, ukazali smo u pismu objavljenom u rubrici Među nama da nam je tzv. južna pruga (Beograd–Niš i nadalje) – tužna. Umnogome, korisnici u pravcu Zapadna Srbija ili Crna Gora, upućeni su na milenijumsku urbanističku pogrešku: Prokop. Kako do njega stići, pentrati se stepenicama, jednim gradskim prevozom – to železničke stručnjake nimalo ne brine. A to što više desetina hiljada ljudi živi od Zemun Polja do Novog Beograda, niko ne uzima u obzir, iako bi, umesto polazne stanice Prokop, Zemun i Novi Beograd bili najpogodnije rešenje bar za trećinu putnika iz tih delova Beograda, možda i iz centralnog dela grada.

Živimo na Dorćolu pa smo, nakon prestanka rada nekadašnje glavne stanice, da se ne bismo „lomatali” do Prokopa, prinuđeni da dođemo do Slavije, a onda da autobusom 47 odemo do Resnika i tek tu sačekamo voz prema Nišu. Od Dorćola do stanice Novi Beograd stiže se relativno brže i jednim prevozom – tramvajem broj 11. Naravno, moguće je kod „Vuka” sesti u „Beovoz”, ali tada opet treba promeniti dva prevoza i pitanje je da li su planeri železnice uskladili redove vožnje jednog i drugog voza.

A šta da kažemo za prisilu naše železnice da koristimo nezavršenu, tobož glavnu stanicu Prokop? Čekaonice su, u stvari, otvorene platforme. Doskora, osim više od 160 stepenika, doduše mermernih, nisu postajali ni liftovi niti eskalatori – ni za silazak, niti, što je još crnje, za izlazak, pa su putnici bili prinuđeni na pentranje. Misle li „stručnjaci” železnice uopšte o tome?

Na kraju jedan predlog. Još su moji dedovi, poslovni ljudi, čak i kao penzioneri redovno kupovali železničke vozne redove, i to za svaku sezonu. Doduše, tada nije bilo famoznih kol-centara. Pa i sada – kad ih imamo i kad svaki put čekamo posle obaveštenja, recimo, „sada ste deseti po redu”, a ponekad taj „red” i pukne pa čekanje traje unedogled – mnogi od nas bi na blagajnama rado kupovali sezonski vozni red, za koji verujem da ne bi bio skup. Ali, ko će u železnici na to da misli kad narod treba zabavljati „brzim prugama”? A upravo je u tome „feler” u našem poslovnom moralu: u neodgovornosti onih koji primaju plate kako bi naši vozovi stvarno bili putnički, a ne, da upotrebimo reč iz rečnika naše makedonske braće – „patnički”.

Dr Miodrag D. Ignjatović,
književnik