Наши „патнички” возови

Верујем да немали број разних „стручњака” мисли, ради и, наравно, прима плату, да би нам и у овим условима путовање било, ако не удобније, а оно – бар логичније организовано. Још пре две, можда чак и три године, као корисници услуга железнице, указали смо у писму објављеном у рубрици Међу нама да нам је тзв. јужна пруга (Београд–Ниш и надаље) – тужна. Умногоме, корисници у правцу Западна Србија или Црна Гора, упућени су на миленијумску урбанистичку погрешку: Прокоп. Како до њега стићи, пентрати се степеницама, једним градским превозом – то железничке стручњаке нимало не брине. А то што више десетина хиљада људи живи од Земун Поља до Новог Београда, нико не узима у обзир, иако би, уместо полазне станице Прокоп, Земун и Нови Београд били најпогодније решење бар за трећину путника из тих делова Београда, можда и из централног дела града.

Живимо на Дорћолу па смо, након престанка рада некадашње главне станице, да се не бисмо „ломатали” до Прокопа, принуђени да дођемо до Славије, а онда да аутобусом 47 одемо до Ресника и тек ту сачекамо воз према Нишу. Од Дорћола до станице Нови Београд стиже се релативно брже и једним превозом – трамвајем број 11. Наравно, могуће је код „Вука” сести у „Беовоз”, али тада опет треба променити два превоза и питање је да ли су планери железнице ускладили редове вожње једног и другог воза.

А шта да кажемо за присилу наше железнице да користимо незавршену, тобож главну станицу Прокоп? Чекаонице су, у ствари, отворене платформе. Доскора, осим више од 160 степеника, додуше мермерних, нису постајали ни лифтови нити ескалатори – ни за силазак, нити, што је још црње, за излазак, па су путници били принуђени на пентрање. Мисле ли „стручњаци” железнице уопште о томе?

На крају један предлог. Још су моји дедови, пословни људи, чак и као пензионери редовно куповали железничке возне редове, и то за сваку сезону. Додуше, тада није било фамозних кол-центара. Па и сада – кад их имамо и кад сваки пут чекамо после обавештења, рецимо, „сада сте десети по реду”, а понекад тај „ред” и пукне па чекање траје унедоглед – многи од нас би на благајнама радо куповали сезонски возни ред, за који верујем да не би био скуп. Али, ко ће у железници на то да мисли кад народ треба забављати „брзим пругама”? А управо је у томе „фелер” у нашем пословном моралу: у неодговорности оних који примају плате како би наши возови стварно били путнички, а не, да употребимо реч из речника наше македонске браће – „патнички”.

Др Миодраг Д. Игњатовић,
књижевник