Na putovanju za rajsku baštu

SEĆANjE
Čuveni i gotovo svima znan odgovor akademika Dejana Medakovića, kada bi na pitanje – kako je – sa neviđenim optimizmom odgovorio „nikad bolje“, izostao je u našem poslednjem viđenju i razgovoru, pre par nedelja, u njegovom stanu u Beogradu.

Umesto čuvenog karlovačkog vina, koje bi popio tek po čašicu u posebnim prilikama, i voleo ga baš kao i Sremske Karlovce od najranijih gimnazijskih dana, donela sam mu, prema savetu lekara, „koka kolu“, u tom času korisnu za bolje varenje.

Nazdravljajući ovim pićem višedecenijskom prijateljstvu, čije smo stranice otvorili porodičnim druženjem i letovanjima u Dubrovniku, kasnih sedamdesetih, i nastavili ga preko Ciriha, Sent Galena, Soluna, Beograda, Sremskih Karlovaca, Grocke... gotovo mladićkim glasom je rekao:„Na sve sam spreman. Moje su godine, složićete se, ipak, vrlo ozbiljne, nije to šala, osamdeset šesta... Uradio sam mnogo i dovoljno, a možda sam mogao i više.“

Kružok u Kotež-Neimaru

Poželeo je, tada, da mi pročita pesmu „Iz tmina vraćam prijatelja“, upravo napisanu, a danas već izvesno sasvim poslednju iz pera ovog nesvakidašnjeg stvaraoca u srpskoj kulturi. I dok je kazivao stihove, a sve što je ikada napisao znao je napamet, setila sam se lepote njegovog pojanja gregorijanskih korala, a naučio ih je u Franjevačkoj gimnaziji na Badiji, podjednako kao i pravoslavnih psaltira, neverovatne dikcije kada bi govorio latinske citate, ili njegovog poznavanja nemačkog jezika za koje mi je svojevremeno dopisnik lista „Die Welt“ Fon Štrem rekao da je „bolji od najboljeg jezika nemačkih intelektualaca“.

Setila sam se i svih njegovih dubrovačkih priča, dok smo zajedno sa porodicom, plovili čamcem iz luke Gruž, uzvodno, Rijekom Dubrovačkom, sve do ušća Trebišnjice i stare hidroelektrane. Medaković bi neverovatnom lepotom kazivanja slušaocu vraćao stari sjaj Dubrovnika, čija je vlastela još od 15. veka u Rijeci Dubrovačkoj gradila svoje letnjikovce.

Na sasvim originalan način oživljavao je istoriju, a tu moć su u poslednjoj polovini veka u našoj kulturi imali još samo Radovan Samardžić i Dragoslav Srejović, kazujući o letnjikovcima Kaboge i Stajevih, o romaničkoj crkvi Sustjepan, o letnjikovcu Bozdari, Gundulića, Sorkočevića, Bizarija i Getaldića, Bucinjola, Zamanja, Gučetića, Đorđića... „Pogledajte ovu rajsku baštu“, govorio bi diveći se svakog poslepodneva lepoti Rijeke Dubrovačke, baš kao da je prvi put vidi.

Sportski duh od najranije mladosti, pešačenje po čitavom nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, do zabitih manastira, kozjim stazama i putevima kojima nisu mogla da prođu ni terenska vozila, i još ko zna koliko hiljada preplivanih kilometara, a kao strasni plivač znao je svakoga dana da opliva dubrovačko ostrvo Daksu - nisu Dejanu Medakoviću olakšali zdravstvene tegobe poznih godina. On ih je, ipak, prenebregavao, pa je tako u bolnici, između 22. i 25. maja, napisao priču, a potom i pesmu „Iz tmina vraćam prijatelja“, sa post skriptumom: „Na Prvoj hirurškoj klinici KCS, u očekivanju mogućeg produžetka mog života“.

Taj prijatelj, kazuje mi Dejan Medaković posle pročitane pesme, bio je Mirko Borota. Upoznali su se 1946. godine u Literarnoj sekciji „Ivo Lola Ribar“ koja se nalazila u Kotež-Neimaru, u vili nekadašnjeg ministra Sarajlije Milana Srškića.

„Vila je delovala napušteno i bez nameštaja, koji je odnet ko zna kada i kome. Samo predmeti koji slučajno nisu nestali iz kuće, razbacani na sve strane, stravično su svedočili o nekadašnjoj raskoši”, napisao je i kazuje mi Medaković i seća se svojih drugara mladih pesnika iz sekcije: „U onom opštem neredu, za mene je bilo najzanimljivije da nešto saznam o našoj, na brzinu sastavljenoj, družini. U početku, svi smo izgledali kao da smo naprečac skupljeni i dovedeni u ovu pustu vilu sa zadatkom da nam stariji drugovi, koji su nas posećivali, otkriju sve čari pisanja o novom socijalističkom liku ’inženjera ljudskih duša’. Bili su to Branko Ćopić, Oto Bihalji Merin, Dušan Matić, Dušan Kostić, Desanka Maksimović, a iznad svih Jovan Popović. Za mene, koji sam proveo na Badiji u Franjevačkoj gimnaziji četiri godine, sve ove izgovorene reči starijih drugova zvučale su poznato. Gotovo nagonski, odbacivao sam ih kao nešto tuđe. Osećao sam se kao neka progonjena zver. Verovatno sam mnogima izgledao uplašeno. Još pamtim podozrive oči, koje su me posmatrale urokljivo i odbojno...”

Upravo u tim časovima nelagodnog ispitivanja Medaković je, kaže, zapazio bucmastog, uredno obrijanog, a pomalo i elegantnog mladića, Mirka Borotu. Došao je iz Smederevske Palanke, iz ljotićevskog kazneno-popravnog doma. Još u logoru je dobio nadimak „Grof“, zbog uglađenog ponašanja, uzdržljiv i bez primedbi na mršave obroke. Tek kasnije je Medaković, kaže, saznao da je Mirkov otac, Stevan Borota, javno obešen u Valjevu, kao komandant Mačvanskog partizanskog odreda.

Krležine papirnate drame

„U literarnoj sekciji ’Lola Ribar’ shvatićemo još mnogo o životu. Mene zanimaju sve te ljudske metamorfoze zasnovane na strahu. Ovde se svi ponašaju kao da su krivci pred revolucijom pa žele da isprave svoje grehe. Verujem da je mali broj onih grešnika koji su iskreni pokajnici. Njihova iskrenost ne spasava ih od gluposti“, napisao je Medaković u priči o Boroti i prepričava mi tada svoje nekadašnje dijaloge sa Jovanom Popovićem. „Odjednom, razumeo sam dvostruki karakter ovog čoveka i shvatio tajnu reči ’homo dupleks’”, kaže. Poverivši se te, 1946, Mirku Boroti, da mu je u Literarnoj sekciji „zagušljivo“ i da će prestati da dolazi, Medaković je shvatio da i sadrug-pesnik oseća isto. Dugo su razgovarali i o književnosti, obojica su bila zaljubljena u Lazu Kostića, a o Krleži mislili da piše „suviše papirnate drame, pune pozorišnih trikova“.

Borota je tada otkrio Medakoviću da piše pesme i da ih priprema za štampu. Iznenada je, posle kratke avanture sa poslom u tek pokrenutom NIN-u, Borota Medakoviću poverio da mu je „dosta Beograda“ i da ide u Sloveniju. Na kraju mu je poklonio nekoliko uvezanih listova svojih pesama.

„Dugo sam ih čuvao, a sada iz tmina vraćam iščezlog prijatelja“, piše i kaže mi na kraju našeg poslednjeg razgovora akademik Dejan Medaković.

Tada ni on ni ja nismo znali da je to kraj ovozemaljskog prijateljstva. Voljom Svevišnjeg, mnogi naši planirani susreti i nedovršeni projekat za dve fotomonografije o Medakovićima, sve je to ostalo za neka nova viđenja, u rajskoj bašti.

Danica Radović

-----------------------------------------------------------

Dejan Medaković

IZ TMINA VRAĆAM PRIJATELjA

Iz tmina vraćam prijatelja
Što nestade bez želja i nade
Vadim ga iz tamnog iščeznuća
Iz mračnih rupa u koje upade.

Za ovu drskost tražim oproštaje
Što rušim spokoj kao otpor smrti
Jer želim da je lišim osvojenog plena
Unapred slutim kakvi su obrti.

Kakva je sudba ljudskih uspomena
Izdajničko bledilo odraz zaborava
Nema ko da pamti odlazeće
Jer ih čeka verna nekošena trava

(Urgentni centar, 10. juna 2008.)