Konzilijum pod lipom

Svedoci smo ogromnih napora koje u vreme pandemije ulažu zdravstveni radnici i prateće službe. Kovid 19 je potisnuo u drugi plan ostale probleme zdravstvene zaštite građana i doveo ih u stanje neprepoznatljivosti.

Nedavno sam bila pratilac pacijentu na konzilijumu u Kliničkom centru Srbije, u urološkoj ambulanti. Pacijenti uglavnom vremešni, s pratiocima, pomagalima, jedan i u kolicima. Svi su pozvani da se jave u sedam sati ujutro. Sestra pregleda dokumenta, razvrstava ih i obaveštava nas da konzilijum počinje u devet.

Svi smo na trotoaru ispred zgrade. Tu su dve stolice i, malo dalje, jedna klupa. Neki od nas stoje, drugi sede na stepenicama u blizini. Dan je sunčan, vedar. A nije svaki takav. Mora li tako? Kako funkcioniše zdravstvena služba u ovakvim uslovima, koji više liče na ratne? – Ako pacijenti ne mogu da se popnu stepenicama do, za neke od njih, visokog prvog sprata, na kojem su ordinacije, lekar i sestra dolaze na trotoar do njih. Lekari bez granica ispod lipovog drveta. Nužda zakon menja.

Može li ministar zdravlja da dođe – s maskom, naočarima, štapom, perikom, neprepoznatljiv svima, bez pratnje – da stane u red sa pacijentima pa da posle toga sa saradnicima razmotri kako da olakša lečenje građana? Stiže novi talas kovida 19, stiže jesen.

Znamo da je KCS u fazi rekonstrukcije, ali to se planira i po potrebi revidira. Ministre zdravlja, izađite na teren, vidite kako diše Srbija i kako se leči.

Vera Marković,
Beograd