Конзилијум под липом

Сведоци смо огромних напора које у време пандемије улажу здравствени радници и пратеће службе. Ковид 19 је потиснуо у други план остале проблеме здравствене заштите грађана и довео их у стање непрепознатљивости.

Недавно сам била пратилац пацијенту на конзилијуму у Клиничком центру Србије, у уролошкој амбуланти. Пацијенти углавном времешни, с пратиоцима, помагалима, један и у колицима. Сви су позвани да се јаве у седам сати ујутро. Сестра прегледа документа, разврстава их и обавештава нас да конзилијум почиње у девет.

Сви смо на тротоару испред зграде. Ту су две столице и, мало даље, једна клупа. Неки од нас стоје, други седе на степеницама у близини. Дан је сунчан, ведар. А није сваки такав. Мора ли тако? Како функционише здравствена служба у оваквим условима, који више личе на ратне? – Ако пацијенти не могу да се попну степеницама до, за неке од њих, високог првог спрата, на којем су ординације, лекар и сестра долазе на тротоар до њих. Лекари без граница испод липовог дрвета. Нужда закон мења.

Може ли министар здравља да дође – с маском, наочарима, штапом, периком, непрепознатљив свима, без пратње – да стане у ред са пацијентима па да после тога са сарадницима размотри како да олакша лечење грађана? Стиже нови талас ковида 19, стиже јесен.

Знамо да је КЦС у фази реконструкције, али то се планира и по потреби ревидира. Министре здравља, изађите на терен, видите како дише Србија и како се лечи.

Вера Марковић,
Београд