Dobro ne sme da ustukne pred tamom

Sofija Pižurica, prvakinja Beogradske opere, ovogodišnju sezonu u Narodnom pozorištu uspešno je okončala ulogom Amora u Glukovoj operi „Orfej i Euridika”. Od početka pandemije održan je veliki broj koncerata u nacionalnom teatru, nekad u kostimu sa smanjenom scenografijom, nekada su predstavljeni delovi opera ili samo arije uz pratnju orkestra, a ovo je bila prva premijera u celosti koja je donela zadovoljstvo umetnicima, publici i kritici. Od debija 2001. u Narodnom pozorištu naša sagovornica je ostvarila brojne sopranske uloge, u „Čarobnoj fruli”, „Figarovoj ženidbi”, „Pajacima”, „Boemima”, „Balu pod maskama”, „Don Paskvaleu”, „Ljubavnom napitku”, „Seviljskom berberinu”, „Karmen” itd.

Sofiju Pižuricu pamtimo i po izuzetnoj ostvarenoj roli Koštane pre dve sezone u istoimenoj operi Petra Konjovića. Studirala je osim književnosti i solo pevanje u klasi Biserke Cvejić. Postala je prvi doktor solo pevanja u Srbiji, a njena tema bila je „Značaj tumačenja odnosa tekstualnog i muzičkog u kreiranju interpretacije ciklusa solo pesama komponovanih na stihove Desanke Maksimović”, čime je spojila svoje dve velike ljubavi, književnost i solo pevanje. Usavršavala se u inostranstvu, u Beču i Bajrojtu, a gostovala je u Portugaliji, Rumuniji, Bugarskoj i Norveškoj. Razgovor za „Politku” počinjemo utiscima Sofije Pižurice o nedavno održanoj premijeri „Orfeja i Euridike”:

‒ Posle 20 godina rada u Narodnom pozorištu, pomislila sam da će mi retko koja buduća premijera predstavljati izazov, ali reditelj Aleksandar Nikolić i koreograf Aleksandar Ilić su ovog puta od mene zahtevali, osim ispunjavanja glumačkih zadataka, i zavidnu fizičku spremu. Kako bih izvela sve pokrete, skokove, pa čak i špagu u finalu predstave „Orfej i Euridika”, morala sam prvi put u karijeri da se istežem i zagrevam zajedno sa baletskim ansamblom, što je bilo beskrajno zabavno. Sa druge strane, maestro Čobanov je očekivao izuzetno prefinjen, autentičan barokni Glukov stil pevanja, koji iziskuje mnogo samokontrole, ton bez preobojenosti ili suviše vibrata, kao i stabilan dah. Spojiti ta dva elementa nije bilo jednostavno, trebalo je dosta vežbe da se pokretom ne uznemiri glas, ali je efekat bio takav da je publika na momente ostajala bez daha. Dovoljno je reći da je za predstavu tražena karta više i da je premijera bila događaj o kojem se dugo i sa žarom pričalo u operskom svetu.

Mit o Orfeju je pun simbolike i asocijacija. Kako ste vi stvarali lik Amora u ovoj priči i šta on u vašoj interpretaciji poručuje nama, u ovom vremenu u kom živimo?

Bog ljubavi Amor pomaže Orfeju da iz podzemlja izbavi svoju ljubav Euridiku, boreći se sa Furijama, Kerberom, Persefonom, a oružje su im čistota duše, osećanja i muzika! Nije čudo što je jedna od najčešćih premijera u okruženju posle pandemije bila upravo „Orfej i Euridika”, jer nas ovo delo podseća na koji način se valja boriti sa zlom i tamom, okruživši se muzikom, umetnošću, lepotom i ljubavlju. Ljubav nikada nije pokretač zla, u ime ljubavi se ne čine zlodela, ona je čista, ona je jedina snaga koja nas čini boljim ljudima. Zato je poruka „Orfeja” došla u pravo vreme, kada su se ljudi, silom prilika, zatvorili u kuće i otuđili. Potrebno nam je da se povežemo, volimo, razumemo, da zajedno iz ove svetski teške situacije izađemo neokrnjeni. Moja interpretacija Amora je podrazumevala i borbu. Dobro ne sme da ustukne pred tamom, ne možemo ćutati, povijene glave posmatrati zlo već se pokrenuti, snažno odupreti izazovima, a sve u ime ljubavi.

Vaša profesorka Biserka Cvejić nije više među nama, kako je se sećate? I u kom smislu vas je odredilo usavršavanje u Austriji i Nemačkoj?

Biserka Cvejić mi je bila mnogo više od pedagoga. Nisam išla kod nje samo na časove pevanja već bismo vodile duge razgovore, pratila bi me i bila mi najveća podrška na mojim putovanjima u inostranstvo, bila je oslonac i prijatelj. Nedostaje mi najpre kao čovek, ali i kao moj najiskreniji i najsuroviji kritičar i savetnik. Nesebična kakva je bila, podsticala me je da se usavršavam i u inostranstvu, tako da sam dodatno sazrela kao umetnik radeći sa istaknutim dirigentima i pevačima u Beču i Bajrojtu. Tamo sam naučila da budem vredna, predana i uporna, da je pevanje umetnost, ali i mukotrpan rad koji traje bar koliko i karijera.

Ostvarili ste do sada značajne role sopranskog faha u poznatim operama. Koje nove uloge priželjkujete?

Priželjkujem da uskoro debitujem kao Tatjana u operi „Evgenije Onjegin” Petra Iliča Čajkovskog. Tatjana je lik koji me je oduvek intrigirao, još dok sam kao student književnosti čitala Puškina. Osećam da mi je veoma bliska jer sam i sama sklona maštarenju, ali ono čemu se divim jeste neverovatan preobražaj zanesenog devojčurka u snažnu ženu, spremnu da se odrekne životne ljubavi, kako bi sačuvala sebe samu. Muzika za najlepše Puškinove ljubavne stihove je takva da uzburka čoveka do najskrivenijih delova duše, a Tatjanin preobražaj je nešto što mora da se čuje i u glasu, njen rast, razvoj od gotovo dečje naivnosti do staložene žene. Čini mi se da je u ovom delu najveći izazov dočarati dve njene ličnosti. Jedna je mlada, svežeg glasa, zanesena i romantična, a druga je čvrsta i stamena, mada na momente iskoči iz nje i ona romantična devojčica, kao kada u finalu opere, boreći se sa samom sobom, opraštajući se sa voljenim Onjeginom kaže: „A sreća je bila tako moguća.”

Pored pevanja veoma volite književnost. Koje knjige vas oplemenjuju i daju motivaciju da pružite maksimum?

Kao neko ko je studirao srpsku književnost i doktorirao solo pevanje na pesmama komponovanim na stihove Desanke Maksimović, jasno je da veoma cenim domaće autore. Najviše uživam čitajući srpske pisce svih epoha, kroz njih saznajem još više o svom narodu, našoj istoriji, kulturi, običajima, te sa njima putujem kroz vekove po našoj zemlji, živim strahove, ljubavi i stradanja ljudi na ovim prostorima, a smatram da je bitno spoznati svoj narod kako bismo upoznali i sebe. Uvek se vraćam i klasicima ruske književnosti, pojedine knjige sam čitala i po nekoliko puta, doživljavajući ih uvek na nov način, u skladu sa mojom trenutnom zrelošću. Veoma volim poeziju, pišem je i sama, imala sam veliku čast da su mi nedavno stihovi objavljeni u „Balkanskom književnom glasniku”, a čitanje i pisanje je za mene oduvek predstavljalo najuzvišeniji vid eskapizma. Radujem se periodu kada će korona biti iza nas, željna sam neometanih putovanja, druženja, kretanja bez maski i testova, a naročito ‒ pevanja pred prepunim gledalištem...