Istina zatrpana lažima

Da li patimo od hronične nesposobnosti da se zamislimo nad životom drugog i da sebe posmatramo u odnosu na okruženje? Reklo bi se da su simptomi ove bolesti, možda pogubnije i od pandemije virusa korona, primetni među pripadnicima oba tabora – vakcinisanih i onih koji neće da prime cepivo protiv kovida 19. Prvi mahom nemaju strpljenja da saslušaju kojom logikom se vode drugi, a antivakseri neće da preispitaju stav u odnosu na dalekosežne posledice svojih odluka.

Štaviše, većina njih i nije protiv vakcina, već protiv ove – nove. Oni su kovid nevakseri, a ne suštinski antivakseri. Ovo je bitno imati na umu kada u kontekstu širenja skepse pričamo o uticaju medija, pogotovu delovanju na društvenim mrežama, gde je istina zatrpana lažima, pa kroz ovu prizmu zajednički zdravstveni problem koji se reflektuje na sve životne sfere – deluje nerešiv.

Kako zaštititi sebe i druge od virusa i kako se vlade širom sveta bore protiv širenja lažnih objava koje potpiruju otpor prema vakcinama, ali i javnog nepoverenja koje uživa politička elita?

Struka poput mantre ponavlja da je vakcinacija ključna u savladavanju pandemije. Ipak, barem četvrtina Evropljana dvoumi se ili ne želi da se na ovaj način imunizuje. Opsežno istraživanje koje je vodio i serijom tekstova prikazao Evrofaund (Evropska fondacija za poboljšanje životnih i radnih uslova) ukazuje da visok nivo kolebljivosti po ovom pitanju vlada među ljudima koji dobar deo vremena provode na društvenim mrežama. Nesporno je i da među onima koji se informišu na ovim platformama ima vakcinisanih, ali, i uz individualne karakteristike, starost i pol, Evrofaund zaključuje da je jedan od glavnih faktora koji formira stav prema vakcini opseg upotrebe društvenih medija. Kako se uspešno suprotstaviti onima koji na društvenim mrežama šire dezinformacije?

U Americi je lično Džozef Bajden napao „Fejsbuk” jer dopušta širenje antivakserskih dezinformacija od relativno malog broja ljudi koji utiču na milione, poput Džozefa Merkole ili popularnog podkastera Džoa Rogana, koji savetuje izbegavanje pelcovanja. Merkola i Rogana ima i u Evropi, ali je borba protiv njihovog uticaja na društvenim mrežama pipava jer se lako preliva u polje prava na slobodu govora.

Najsvežiji primer dolazi iz Nemačke, koja ima zakon o govoru mržnje, po kojem su „Fejsbuk”, „Tviter” i „Jutjub” odgovorni za objavljivanja, tačnije uklanjanje „toksičnih sadržaja”. Ustanovljeno je da „Tviter” proverava samo jedan odsto pritužbi na sadržaj koje dobije, „Fejsbuk” oko 34, a „Gugl” 90 odsto. Svrha zakona je da se spreči širenje ilegalnog sadržaja i platforme prisili da rade svoj posao – reaguju po pritužbama kako bi se borili protiv huškanja i lažnih vesti. Ako mreže pored žalbi ostave sporni sadržaj, kazna je i do 50 miliona evra, koju izbegavaju metodom – ako se dvoumiš, obriši post. Tako biva uklonjen sadržaj koji nije „toksičan”, čime se zadire u polje slobode govora.

Stoga se vlade protiv antivaksera bore „na terenu”. Pojavile su se motivacione akcije poput novčane podrške pelcovanima, dodele kojekakvih vaučera, prava na putovanje. Vakcinisani mogu živeti normalan život u odnosu na nevakcinisane. Za neke je to bio podstrek, a na druge je delovalo kontraproduktivno. Buknuli su protesti po Evropi vođeni protiv „zelenih pasoša” i vlada koje ukidaju osnovne slobode polarizujući narod. Sada se naglas i uglas priča o obaveznoj vakcinaciji, za početak određenih kategorija.

Francuska će od septembra tražiti da zaposleni u zdravstvu, negovatelji, službe bezbednosti budu pelcovani ako žele da se bave ovim poslovima. Grčka će u tom periodu obaveznu vakcinaciju primenjivati na ceo zdravstveni sektor. Posete ugostiteljskim objektima i ustanovama kulture rezervisane su za vakcinisane. Negativan test više nije dovoljan. Privilegije za vakcinisane izazvale su rasprave i proteste u Italiji i Nemačkoj. Reklo bi se da dezinformacije o virusu oblikuju stavove podjednako koliko i nedovoljno nepristrasnih informacija.

Kada bi oni prvi saslušali druge, možda bi rešenje videli u njihovom skepticizmu. Pelcovani kažu da ne žele da se zaraze, a podjednako ni da prenesu virus, bilo svojoj baki ili nepoznatima. Njihov stav oblikuje ushićenje vakcinama kao što stav onih koji ih izbegavaju oblikuje skepticizam motivisan nepoverenjem u zdravstveni sistem i vlasti. Oni veruju više „svom imunitetu nego eksperimentu”. Iza rečenice kojom opravdavaju otpor krije se potreba za potpunom transparentnošću uz koju se donose uravnotežene odluke.

Evrofaund ukazuje i da je neophodno raditi na pružanju jasnih i nepristrasnih informacija o vakcinama, njihovoj efikasnosti i bezbednosti na globalnom nivou. Društvene medije zamišljaju kao forume na kojima kreatori politike i predstavnici javnog zdravstva od kredibiliteta mogu pružiti informacije i sarađivati s ljudima koji imaju dileme, što može umanjiti oklevanje. Neki će i dalje govoriti: „Već sam preživeo susret s virusom i neću da primim lek odobren za vanrednu upotrebu”, a neki će razmisliti da li i dalje imaju veće šanse da umru u saobraćajnoj nesreći nego od kovida.