U zagrljaju pitomih vetrova

Halkidiki, Tasos, Krf priča su za sebe, putnici iz Srbije su na ostrvo Rodos – vekovno raskršće Zapada i Istoka – počeli masovnije da dolaze početkom milenijuma. Oko 4.000 srpskih turista letovalo je 2014. na Rodosu, pet godina kasnije srpskih turista bilo je gotovo tri puta više. Zatim je lane došla korona, nastao je prekid, dok se ovog leta vaši sunarodnici, ponovo brojniji, vraćaju na Rodos. Jer, Rodos je mnogo više od formule: sunce i more.

Verujemo da ovde, na kosmopolitskom, multikulturnom i gostoljubivom ostrvu, izvan urbanog trougla Jalisos–Faliraki–Rodos i nadaleko popularnih plaža na istoku ostrva, prilika za bezbrižan odmor ima pregršt. Verujemo da bi gostiju iz Srbije moglo da bude i mnogo više. Pritom, jug Rodosa, naročito Prasonisi, veoma je interesantan, otkriva za „Magazin” Kostas Hrisofoidis, savetnik uticajnog guvernera Južnoegejskog regiona (čine ga dva arhipelaga: Dodekanisa i Kikladi) Jorgosa Hadžimarkosa.

Čekajući vetar meltemi

Četvrto najveće ostrvo Grčke, nadaleko uglavnom znano po legendarnom Kolosu s Rodosa, Jalisosu, Kamirosu i Lindosu, tri moćna grada drevnih Doraca, i dva veka vladavine Suverenog reda vitezova Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa (1310–1522), manje se pročulo po dobrim vetrovima, koji na jugu, baš u Prasonisiju, bodre ovih dana šaroliki svet vedrih putnika namernika. A, tamo u Prasonisiju, 95 kilometara južno od vreve prestoničkog Rodosa, nepregledna, pažljivo zaravnjena peščara izlazi na dva mora: sa zapadne strane na Egej, a s istočne na Mediteran. Između dva topla mora razastrti su istoimena plaža Prasonisi (Zeleno ostrvo) i nacionalni park – jedna od najlepših letnjih adresa Grčke za zaljubljenike sa svih strana sveta u vindsurf, kajtsurf, fojling i pedaliranje na vodi.

Dvorište Palate

Blagi severozapadni vetar meltemi nad Prasonisijem, između juna i septembra, dobija posebnu snagu tačno na mestu gde bi Egej da dodirne Mediteran. Tada, na radost „daskaša” spremnih za odmeravanje čoveka, vode i vetra, meltemi kod Prasonisija izdigne između Egeja i Sredozemnog mora peščani sprud širine najviše dva-tri metra i veliku vodu podeli na dva sportska terena. Sa zapadne strane nastane pliće egejsko „igralište” koje šarolikoj grupi kajtsurfera svih uzrasta snažno podiže adrenalin. Klizeći na maloj dasci klinci, mladež i oni daleko stariji, s vedro obojenim malim „padobranima” zakačenim čvrstim nosačem za telo, uspevaju u Prasonisiju da nakratko uzlete i održe se u vazduhu nad penušavim, bezazlenim talasima.

U isto vreme, istočno od prevlake koja Prasonisi leti pretvori u poluostrvo, vindsurferi u profesionalnoj opremi hvataju se neumorno, pred brojnom publikom na obali, ukoštac s bržim, ali uvek dobroćudnim meltemijem. U međuvremenu, na peščanoj obali, desi se da kršni momci igraju fudbal bodreći se među sobom na hibru jeziku, mladi Arapi voze „osmice” džipovima po pesku, a familije istočnoevropskih ljubitelja sportova na vodi kuvaju hranu u velikim auto-kućama, nanizanim u zaleđu plaže.

– Ovo je sloboda – kaže za naš list mladi Beograđanin Milan S. U Prasonisiju, na mestu ruže laganih vetrova, niko izgleda nikom ne smeta, i mesta ima za sve pridošlice, koji se dobrim putem otisnu na južni špic Rodosa kroz brežuljke niske makije i mirišljava polja timijana i lavande. Čarolija predvidivog vihora u Prasonisiju (leti prosečne snage pet-šest bofora) i kilometarske divlje plaže do uspavanih seoca Katavja i Apolakja na jugozapadu Rodosa – svet su za sebe koji ima svoju budućnost, uveren je Majk Panagos, po sopstvenim rečima najbolji surfer na Rodosu.

Kruzeri se vraćaju i na Rodos

Na suprotnom, severnom špicu ostrva, letnji povetarac i plavičasto nebo bez oblaka u glavni grad Rodos decenijama dovode reke putnika namernika zagledanih u drugačije horizonte. Grimizni luster od prozračnog venecijanskog murano stakla u Palati velikog majstora vitezova Svetog Jovana. Blistavi sedmokraki svećnjak – menora u Kahal Šalomu, najstarijoj, sefardskoj sinagogi u Grčkoj. Basnoslovna zbirka arapskih i persijskih manuskripta u biblioteci Hafiza Ahmed Age iz 1793. godine, pravoslavna crkva Agios Fanurisa iz 13. veka i katolička crkva Svetog Antonija, nadomak Sokratove ulice, glavne trgovačke arterije srednjovekovnog grada – pod zaštitom Uneska samo su deo neprocenjivog kulturnog blaga grada Rodosa koji privlači milione putnika, među njima tako i sve više pridošlica iz Srbije.

U suočavanju s koronom koja bi, po proceni zvaničnika na Rodosu, mogla da potraje najmanje do 2023. godine, megaostrvo u hodu prestrojava turističku ponudu za ta buduća, bolja vremena.

– Rodos je prebogat kulturnim znamenitostima, ne samo vrletan već i šumovit, riznica sjajne keramike kojom je ukrašena i Aja Sofija, ostrvo na putevima dobrih vetrova vekovne tradicije pomorske plovidbe i slave veštih kapetana. Stoga smo odlučili da preoblikujemo i obogatimo turističku ponudu – najavljuje Konstantinos Tarasljas, zamenik gradonačelnika zadužen za finansije.

– Uprava Južnoegejskog regiona i Rodosa tim povodom upravo radi na „novom brendu”. U ponudi za strano tržište, ostrvo sve više nastupa pod imenom Rhodes, a manje pod grčkim imenom Rodos. Uvereni smo da je marketinški tako probitačnije, te stoga na velikom ostrvu zaokružujemo nove programe razvoja verskog turizma, gastro-tura, zimskih ponuda evropskim sportistima za vežbe na ostrvu s preko 300 sunčanih dana godišnje – nadovezuje se Atanasijos Virinis, zamenik gradonačelnika Rodosa nadležan za turizam.

Orijentalna kafeterija u Sokratovoj ulici, glavnoj trgovačkoj arteriji grada

Srbi uvek dobrodošli

Našim turistima Rodos široko i uveliko nudi brojne dragocenosti zajedničke istorije.

– Kada budete obilazili Rodos, nemojte propustiti da posetite Filerimos. Manastir i njegove svetinje imali su dramatičnu istoriju, a Grci i mi smo duhovno odvajkada povezani; tako je ikona Bogorodice Filerimoske preneta svojevremeno na Cetinje – nadahnuto će tek pristiglim turistima reći Zorica Milović, vodič, koja, s porodicom, već dvadeset godina živi na Rodosu.

Prijateljstvo s našim narodom stoji duboko u srcu Mihalisa Mavrikosa, vlasnika istoimenog restorana na ulazu u Lindos, davnašnju prestonicu ostrva Rodos. – Srbi su uvek dobrodošli u Grčkoj, a naročito na Rodosu. U mojoj spavaćoj sobi i danas stoji velika ikona Svetog Đorđa s aždajom, poklon dragih prijatelja iz Beograda, čije sam dete one zlosrećne 1999. godine svim srcem udomio ovde – sjajnog oka i srećnog pogleda priseća se ovih dana gospodin Mavrikos.

Sudar drevnog i modernog

Mnogoslojna istorija sudaranja i suživot brojnih naroda, pokatkad i tegoban, uočljivi su istovremeno i izvan zidina najbolje sačuvane srednjovekovne fortifikacije u Evropi sa 11 kapija i četiri kilometra visokih bedema postavljenih u tri odbrambena reda koje razdvajaju duboki jarkovi. Iz vremena italijanske okupacije Rodosa (1912–1943), na prilazu Mandriku, modernom delu grada, nad obalom se nadnosi zdanje nacionalnog pozorišta podignutog u vreme Musolinija, koje danas nosi ime slavne grčke glumice Meline Merkuri. Nedaleko od velelepnih zdanja Opštine i Sedišta uprave regiona – podignutih u „italijanskom” periodu – jedno do drugog stoje i impozantna zgrada „Kazina Rodos”, Akvarijum, ali i staro tursko groblje, sve u pešačkoj razdaljini od „Ronde” i „Baje”, skockanih restorana barova na plaži koja gleda na Marmaris i pomodnih restorana od „Kukosa” do „Marka Pola”.

Zaliv „Entoni Kvin”, iz vremena snimanja filma „Topovi sa Navarone”