Okov ili temelj?

Osam godina nakon pada Miloševića već je sa velikom preciznošću moguće uočiti trendove transformacije društva u Srbiji. Jedna stvar odmah upada u oči: radikalno povećanje broja razvoda brakova. Već ima opština u Srbiji gde je broj podnetih tužbi za raskid braka približno jednak broju novosklopljenih brakova. Ako pogledate analize koje istražuju razloge za povećanje ovog broja u vrhu ćete naći promenu sistema vrednosti moralnih shvatanja. I to zaista i jeste ključni uzrok ovog trenda: promena shvatanja porodice i odnosa prema njoj.

Nasuprot uobičajenim predrasudama o novom tradicionalizmu, većem uticaju crkve na društveni život i sl., ovi podaci jasno pokazuju do koje mere je ova decenija ponovo obeležena nametanjem sistema vrednosti koji obeležava savremeni hedonizam. Paradigma koja dominira u našim medijima sve više insistira na pravljenju slike prema kojoj je porodica okov, simbol za večni zatvor, posebno kada su žene u pitanju. Muškarci se stalno predstavljaju kao nasilnici, alkoholičari, siledžije, dželati, a žene kao permanentne žrtve. Odjednom je neverovatno mnogo slučajeva nasilja uz koje istovremeno ide neproporcionalno mnogo vremena posvećeno sigurnim kućama i sličnim institucijama.

Izuzetno važan segment ove ideologije jesu masovni mediji (posebno štampani) koji promovišu hedonizam, promiskuitet i konzumerizam kao jedini cilj života. Serija „Seks i grad” je verovatno vrhunac ove politike seksualne emancipacije i novog hedonizma. Nama nedostaju ozbiljne studije o recepciji ove serije u Srbiji . U okvirima konzervativnog dela SAD ovaj fenomen se posmatra kao otrov koji razara sve ono na čemu počiva tradicionalna Amerika. Posebno porodicu. Promiskuitetni seks, atomizovani individualizam i bezgranična zabava nastoje da izbace rad, stvaralaštvo, moral, solidarnost, žrtvovanje, čast i sve ostale klasične moralne vrednosti.

Kod nas je isti recept naišao na veoma plodno tle. U nedavno rađenoj anketi čak četvrtina studentkinja novosadskog univerziteta izjavila je da sebe ni u kom slučaju ne vidi kao majku. Roditeljstvo više nije shvaćeno kao dar, kao vrhunac odgovornosti i sreće, već isključivo kao obaveza koja sprečava pravljenje karijere i raznih oblika hedonizma. Pa zašto bismo uopšte razmišljali o tome kad Keri Bredšo smatra da su cipele daleko važnije.

Za razliku od navodno emancipovanih koji smatraju da je razaranje porodice čak i poželjan trend, tradicionalisti vide odbranu porodice kao jedan od osnovnih zadataka. Zajednički život jeste pun iskušenja, posebno u teškim i nestabilnim vremenima, ali priroda ljudskog bića i jeste borba. Nasuprot pomodnim shvatanjima da brak treba rasturiti čim se pojave prvi problemi, konzervativni čovek  smatra da se za brak treba boriti, da treba ulagati mnogo energije da bi se stalni problemi zajednički rešavali i da bi se konačno zajedno uživalo u plodovima stvaranja. Ljubav, međusobno poštovanje i podrška moraju biti osnova zajedničkog života partnera.

Nesumnjivo je da postoje slučajevi kada je razvod zaista jedino što pomaže, ali društvo mora da izgradi atmosferu u kojoj je to zaista krajnja mera, a ne nešto za čim se poseže čim naiđe prva prepreka. Porodica je nezamenljiva kao ćelija izgradnje moralnih i humanih vrednosti i stabilnih i jakih ličnosti. U porodici se dete formira i uči svim osnovnim vrednostima na kojim bi trebalo da bazira svoj društveni, profesionalni i budući ljubavni život.

Konačno, mi smo kao narod po mentalitetu najbliži mediteranskim narodima kod kojih je porodica osnova ekonomskog života. Grci, Španci, Italijani, Turci su osnovu svog snažnog privrednog razvoja našli u dinamičnim porodičnim firmama u kojima sve generacije daju svoj doprinos.

Porodica, dakle, ne sme biti shvatana kao okov već kao šansa, škola, izuzetno veliko blago, ali i kao cilj.