Morska soba

Tropska vrućina u tropima nije ni izdaleka tako žestoka kao ona na vrelom asfaltu velegrada – ili u mansardnoj sobi gradske višespratnice bez ventilatora ili klima-uređaja. Tropska vrućina na obali mora je nešto sasvim drugo.

Sećam se tih vrelina s nekih ranijih, redovnih letovanja, gde se čovek, i pored stalno sijajućeg sunca, oseća sveže i sigurno, kao u sedefastoj opni školjke koju nalazi na peščanoj plaži.

Na skoro plus 40 stepeni Celzijusovih u hladu u gradu, sanjam da stanujem u školjci. Unutra je prazno, sveže, preliva se biserno belo, vodeno sivo i ružičasto, u valovima poput sedefa. Izmešani zvuci morskih talasa, vetra i palminog lišća šume, huje i jede, muzikom koja se sliva niz glatke i sjajne zidove ove letnje sobe. U njoj nema sunca, ali ima svetlosti i ako nema prozora. U njoj sam dragovoljno zatočena i neću napolje do daljeg.

Danima već živim sa školjkama u glavi. To me rashlađuje i u mislima vodi do jedne obale i jedne priče o kući od školjki, kući koja ima samo jednu sobu i sobi koja ima samo jednu ulogu – da se ljudi u njoj zaštite od sunca. Priča je zanimljiva jer je reč o arhitekturi bez arhitekata, o graditeljstvu ispunjenom logikom od početka do kraja, u čijoj suštini leže kosmički zakoni smene leta i zime i čovekova iskonska potreba da gradi u skladu s prirodom, podnebljem i materijalom koji mu je nadohvat ruke.

O čemu je reč?

U jugoistočnom Sinaju, na obali Crvenog mora, svake godine na početku leta ovakvu kuću-sobu nomadi grade od školjki koje more izbaci na obalu. Ova soba je njihov dom preko leta i traje onoliko dugo koliko dugo prži sunce. Na kraju leta, uoči odlaska nomada u planine, kuću ruše prve kiše i vetrovi, pod čijim naletom talasi vraćaju školjke sa obale natrag u more.

Ove lepe školjke s unutrašnje strane imaju sedam prstolikih udubljenja. Kada pokupe školjke s obale, ljudi ova udubljenja pune smesom od zemlje, vode i kamilje balege. Smesa se na suncu suši i ubrzo jako očvrsne, pa školjke međusobno poveže u kompaktnu zidnu celinu. Za podupirače i okvire vrata ljudi koriste obližnje palmino drvo, a za pokrivanje krova –kanvas i osušeno palmino lišće.

Dok je potrebna Bogu i ljudima, kuću čuva sama priroda. Kad postane suvišna, priroda je ruši i sklanja da ne kvari idilu morskog pejzaža.

Školjke kao element dekoracije u enterijeru malo su korišćene i ne u onoj meri koliko svojom blistavom lepotom to zaslužuju. Na Zapadu su korišćene uglavnom za izradu suvenira sumnjive umetničke vrednosti, kutija i kutijica s fiočicama i poklopcima, za nakit ili šivaći pribor. Ili, u najboljem slučaju, za oblaganje ramova za slike i ogledala. Ili za dugmad.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs