Porodični izvoznici iz Obrenovca

Porodica Erčević u Obrenovcu živi američki san. Otac Miloje (54) i sinovi, mašinski inženjeri, Bojan (30) i Marko (26), pre samo dve godine podigli su porodičnu fabriku mašinogradnje, „Iva 28”, na prašnjavom poljančetu u Obrenovcu. Danas to poljanče u skupocenim lakovanim cipelama opsedaju direktori velikih fabrika u želji da sa srpskim porodičnim preduzećem obezbede saradnju.

„Iva 28” sve proizvodi, livene delove alatnih mašina, izvozi i nalazi se u klubu 300 najvećih srpskih izvoznika. Za sada samo u Švajcarsku, jer Erčevići pažljivo biraju partnere. Kažu: „Za nas je najbolje da nam daju najkomplikovaniji zadatak, nešto što niko drugi ne može da uradi. Tako se usavršavamo, učimo, napredujemo.”

Nije onda neobično što je obrenovačka fabrika kod vodećeg proizvođača alatnih mašina, FSM, iz zemlje satova i čokolade izborila povlašćen status. Konkurenti iz Nemačke, Poljske, Češke, pa i Švajcarske, za kooperanta FSM-a, mogli su samo u neverici da odmahnu glavom na rezultate koje su Erčevići postigli i stegnu ruku boljem.

– Naši delovi alatnih mašina su izrađeni sa najvećom mogućom preciznošću. Ni u Tokiju ne mogu bolje – objašnjava Miloje, glava porodice i dodaje: „Ako poslodavac od nas zahteva najveće odstupanje od pet mikrona, mi proizvod napravimo sa preciznošću od dva mikrona. Zato se naši proizvodi u Švajcarskoj ne proveravaju i ne mere, već odmah ugrađuju.”

Nosioci posla porodičnog preduzeća su mašinski inženjeri, braća Bojan i Marko, mladići čije ideje uvažavaju kolege sa Zapada. Za proizvodnju su, kažu, birali vrhunske mašine. Naravno, toliko i koštaju. Ipak, bez dobre organizacije i kvalitetnih radnika rezultati bi bili slabiji.

– U fabrici se sve radi elektronski. Imamo kompjuterski centar koji smo osmislili sami. Sve mašine imaju aj-pi (IP) adrese, tako da se njima može upravljati daljinski – objašnjava Bojan dok oštrim korakom, pomalo i ponosno, pokazuje pogon.

Prosečna starost zaposlenih u „Ivi 28” je 26 godina. Prosek stručne spreme – viša škola. Možda se tajna uspeha krije baš tu, ili u činjenici da 14 radnika plate dobija isključivo prema učinku. Mesečne zarade zaposlenih na istom poslu mogu se razlikovati i do dva i po puta.

– Kod nas nema onog čuvenog: „Radio ne radio, svira ti radio”. Nema ni aljkavosti ni improvizacije. Svaki alat ima svoje mesto i svaki radnik mora da zna da radi na svim mašinama. Posla ima toliko da ne možemo da priuštimo ni mala odlaganja – kazuje Marko, mlađi brat.

Trojica Erčevića u glas govore da ih ne zanimaju radnici koji će da zarade malu platu, jer je njihov cilj da budu najbolji. Radno vreme se zna – osam sati. I radi se u dve smene.

Iako je „Iva 28” daleko premašila očekivanja stranih poslodavaca, ali nije i porodice u čijem je vlasništvu. O ambicijama i željama, kako kažu, neće da govore, jer u ovom trenutku mogu izgledati kao naučna fantastika. Ipak, ne treba zaboraviti da su se na veoma probirljivo švajcarsko tržište Erčevići probili za samo dve godine. Pre toga verovatno je i izvoz delova za alatne mašine iz Srbije u Švajcarsku izgledao kao naučna fantastika.

Prošlogodišnji promet porodičnog preduzeća „Iva 28” iznosio je 2.450.000 evra. Još u novembru 2007. sklopljeni su ugovori i obezbeđen je posao za celu 2008. godinu.

– U novembru ove godine ćemo poslodavcima prodati 110 odsto naših kapaciteta za 2009. godinu. Zašto? Zato što planiramo da povećamo proizvodnju i potreban nam je dobar izazov – stavio je Miloje tačku na priču o tome kako je u Srbiji moguće da porodična firma učini gotovo nemoguće stvari: da se bavi proizvodnjom, a da potom sve proizvedeno izveze.