Породични извозници из Обреновца

Породица Ерчевић у Обреновцу живи амерички сан. Отац Милоје (54) и синови, машински инжењери, Бојан (30) и Марко (26), пре само две године подигли су породичну фабрику машиноградње, „Ива 28”, на прашњавом пољанчету у Обреновцу. Данас то пољанче у скупоценим лакованим ципелама опседају директори великих фабрика у жељи да са српским породичним предузећем обезбеде сарадњу.

„Ива 28” све производи, ливене делове алатних машина, извози и налази се у клубу 300 највећих српских извозника. За сада само у Швајцарску, јер Ерчевићи пажљиво бирају партнере. Кажу: „За нас је најбоље да нам дају најкомпликованији задатак, нешто што нико други не може да уради. Тако се усавршавамо, учимо, напредујемо.”

Није онда необично што је обреновачка фабрика код водећег произвођача алатних машина, ФСМ, из земље сатова и чоколаде изборила повлашћен статус. Конкуренти из Немачке, Пољске, Чешке, па и Швајцарске, за кооперанта ФСМ-а, могли су само у неверици да одмахну главом на резултате које су Ерчевићи постигли и стегну руку бољем.

– Наши делови алатних машина су израђени са највећом могућом прецизношћу. Ни у Токију не могу боље – објашњава Милоје, глава породице и додаје: „Ако послодавац од нас захтева највеће одступање од пет микрона, ми производ направимо са прецизношћу од два микрона. Зато се наши производи у Швајцарској не проверавају и не мере, већ одмах уграђују.”

Носиоци посла породичног предузећа су машински инжењери, браћа Бојан и Марко, младићи чије идеје уважавају колеге са Запада. За производњу су, кажу, бирали врхунске машине. Наравно, толико и коштају. Ипак, без добре организације и квалитетних радника резултати би били слабији.

– У фабрици се све ради електронски. Имамо компјутерски центар који смо осмислили сами. Све машине имају ај-пи (ИП) адресе, тако да се њима може управљати даљински – објашњава Бојан док оштрим кораком, помало и поносно, показује погон.

Просечна старост запослених у „Иви 28” је 26 година. Просек стручне спреме – виша школа. Можда се тајна успеха крије баш ту, или у чињеници да 14 радника плате добија искључиво према учинку. Месечне зараде запослених на истом послу могу се разликовати и до два и по пута.

– Код нас нема оног чувеног: „Радио не радио, свира ти радио”. Нема ни аљкавости ни импровизације. Сваки алат има своје место и сваки радник мора да зна да ради на свим машинама. Посла има толико да не можемо да приуштимо ни мала одлагања – казује Марко, млађи брат.

Тројица Ерчевића у глас говоре да их не занимају радници који ће да зараде малу плату, јер је њихов циљ да буду најбољи. Радно време се зна – осам сати. И ради се у две смене.

Иако је „Ива 28” далеко премашила очекивања страних послодаваца, али није и породице у чијем је власништву. О амбицијама и жељама, како кажу, неће да говоре, јер у овом тренутку могу изгледати као научна фантастика. Ипак, не треба заборавити да су се на веома пробирљиво швајцарско тржиште Ерчевићи пробили за само две године. Пре тога вероватно је и извоз делова за алатне машине из Србије у Швајцарску изгледао као научна фантастика.

Прошлогодишњи промет породичног предузећа „Ива 28” износио је 2.450.000 евра. Још у новембру 2007. склопљени су уговори и обезбеђен је посао за целу 2008. годину.

– У новембру ове године ћемо послодавцима продати 110 одсто наших капацитета за 2009. годину. Зашто? Зато што планирамо да повећамо производњу и потребан нам је добар изазов – ставио је Милоје тачку на причу о томе како је у Србији могуће да породична фирма учини готово немогуће ствари: да се бави производњом, а да потом све произведено извезе.