U građanskom ratu nema pobednika

(Specijalno za „Politiku” iz Madrida)

General-major Fransisko Havijer Zorso Ferer, u svojoj vojnoj karijeri bio je komandant Španske legije, član Podsekretarijata za odbranu, Vrhovne komande artiljerijske divizije i tradicionalne španske policije Civilna straža, zatim generalni direktor Instituta za vojnu istoriji u kulturu. Kao komandant, učestvovao je u više mirovnih misija pod okriljem OUN u Centralnoj Americi, Nikaragvi, Gvatemali i San Salvadoru, a kao vojni savetnik generalnog sekretara OUN, učestvovao je u uspešno završenim pregovorima između gerile i vlade San Salvadora. Nosilac je više španskih odlikovanja, i iako u penziji, veoma aktivno učestvuje na brojnim konferencijama i seminarima o značaju mirovnih misija OUN, na kojima prenosi svoje bogato iskustvo.   

U novembru 1992. poslali su vas na čelu jedinice Španske legije u Bosnu.

To je bila taktička jedinica uglavnom sastavljena od legionara, mada je bilo i padobranaca, logističara. Stigli smo u Split, a prethodila nam je jedinica za ispitivanje terena i pripremu vojnog logora.

Šta ste pre toga znali o Bosni, i uopšte o Jugoslaviji?

Osim uopštenih stvari veoma malo. Ali, sa vojnog stanovišta veoma bitno je bilo saznanje da ni sam Karlo Veliki nije mogao da pokori Balkan zbog žestokog otpora branilaca. Mislim da je karakteristika vas sa Balkana, bar prema mom iskustvu, nacionalni ponos. Snaga tog osećanja odbija svakog invazora. Tamo se otadžbina brani do smrti, onako kako i treba da bude. Na Balkanu sam naučio kako se brani otadžbina. Druga stvar je kada se to degradira, ali taj osećaj je fundamentalan za odbranu zemlje. Jer, ne pobedi se kad se savlada rival, već kada mu se ubije volja da se bori, a to se uglavnom postiže drugim sredstvima, a ne vojnim.

Sasvim tačno. Nažalost. Dakle, sa kakvim predznanjem o situaciji stižete na teren?

O istoriji Balkana znali smo ono što smo naučili u vojnim akademijama, i to vrlo površno; atentat u Sarajevu 1914, zatim Drugi svetski rat... Ali, moja ljubav prema svetu sa Balkana, posebno prema sasvim običnom svetu, javila se tek za vreme službovanja tamo, i o tome bih mogao da vam pričam satima... Dakle, krajem septembra 1992. posle konferencije u Zagrebu zemalja koje će okupirati Bosnu i Hercegovinu, gde je Španija izabrala zonu oko Neretve, došao sam da ispitam teren na kome bi trebalo da postavimo logor za trupe. Tada je neko prvi put u mom životu pucao na mene; to su bili Srbi. Krenuli smo preko brane Selakovac da ispitamo teren i tada je srpska artiljerija sa brda otvorila vatru na nas. Mislim da je to bilo upozorenje da se ne približavamo njihovom frontu, jer ne verujem da su tako loši artiljerci; tri granate su pale na tri stotine metara od nas. Jasno je da se radilo o upozorenju, jer mi smo bili na ravnici, vozila su bila bele boje, i bili smo lak cilj i za lošeg strelca.

Vratili smo se jer nismo našli dobro mesto za logor koje bi bilo dobro povezano sa lukom Ploče gde su nas Hrvati poslali, i gde je trebalo da potpišemo ugovor...

Ugovor?

Da, ugovor. Bilo je to čudno osećanje; poslali su nas da pomognemo, da doprinesemo smirivanju situacija, a sve smo morali da platimo, sve instalacije, sav materijal, sve. Potpisali smo ugovor sa direktorom luke Ploče po naređenju vlade Hrvatske, i Hrvati su nas smestili u Divuljama. To nam je stvorilo mnogo problema jer naša misija je bila da pratimo konvoje humanitarne pomoći koja je stizala u Metković, gde su bili magacini ACNUR-a, za zonu naše odgovornosti koja je bila na jugu Neretve, a od Divulja do tamo i nazad, to je po onom užasnom putu skoro ceo dan vožnje. Tu su nam neka vozila pala u more, ali na sreću, bez žrtava.  

Najzad smo se smestili u Dračevu, a jedan hrvatski oficir nam je savetovao da se smestimo u Međugorju, gde postoji hotelski centar. Taj naš novi kamp mnogo nam je pomogao da se smanji broj naših saobraćajnih nesreća; bar jednom dnevno, po onim putevima, imali smo poneki udes sa vozilima.

Šta vam je posle toga bilo najvažnije?

Najvažnije je bilo uspostaviti odnose sa komandom sve tri zaraćene strane. Sa Hrvatima i muslimanima je bilo lako, jer tada su još uvek bili saveznici, tek 1993. počeli su da se tuku. Sad je stvar bila kako doći do Srba. Njihov komandni centar je bio u Bileći, ali tada se nešto događalo što je po meni bilo jako negativno za Srbe; u početku nisu dozvoljavali da se trupe ONU rasporede po teritoriji koju su kontrolisali. Preko nenaoružanih međunarodnih posmatrača stupili smo u kontakt sa komandantom Srba, Grubačem, i od tada je sve bilo u redu. Ali, tada je put od Stoca do Bileće bio front; jedan deo su držali Hrvati a drugi Srbi. Da bismo o bilo čemu pregovarali sa Srbima, tražili smo od Hrvata da uklone mine da bismo mogli da prođemo, a onda to isto i od Srba.

Jednom su Srbi zaboravili da uklone jednu minu (ne mogu da verujem da su je namerno ostavili, jer, mogli su da kažu nema prolaza i gotovo), i naše vozilo je nagazilo tu minu. No, kako je Bog dobar, imali smo samo tri lakše ranjena čoveka. Srbi su se izvinili, zaista, a naša greška je takođe bila u tome što je na čelu kolone išlo lako vozilo, što je zabranjeno kada se zna za postojanje minskih polja.

O čemu ste pregovarali sa Srbima i Hrvatima? O čemu su oni međusobno pregovarali uz vaše posredovanje?

O svemu što je moglo da doprinese smirivanju rata i prekidu borbi. O dozvolama za prolaz konvoja sa humanitarnom pomoći, jer stanovništvo je mnogo patilo.

Najupečatljivija je bila razmena poginulih sa obe strane. Pošto bismo sa obe strane dogovorili mesto i vreme za razmenu i garantovali bezbednost, donosili su leševe i razmenjivali ih. Mi smo tada davali i počasni stroj, kako i dolikuje. Za mene je bilo strašno to što su razmenjivali leš za leš, a ko bi doneo više, vraćao ih je i čekao drugu zamenu. To nikada nisam shvatio.

U tom ratu je bilo užasa, bilo je masakriranja leševa, zaustavljanja ambulantnih vozila i ubijanja ranjenika. Kada bi pokupili poginule sa druge strane, identifikovali bi leš, tačno i bez greške, uz sve najznačajnije podatke o stradalom.

Dakle, nije bilo masovnih grobnica ni izgubljenih leševa.

U našoj zoni mi na tako nešto nismo naišli. Uvek se znalo tačno ko je stradali, i bilo je mnogo takvih razmena.

Ali, i mi smo imali žrtve. Izgubili smo 21 vojnika u Bosni. Prvo su stradala četiri čoveka i to direktno od vatre Hrvata. Rekli su nam idemo kod Hrvata, katolika, naše braće po veri, a oni su nam ubili četiri čoveka, i ja to moram da kažem. Ubili su nam čoveka kada smo nosili krv za muslimansku bolnicu u Mostar. Držali su dugo konvoj na ulazu, a kada je kolona uša, gađali su je bacačima i ubili legionara Kasteljanosa. Na Titovom mostu snajperista nam je pogodio poručnika Agilara u glavu. Bombardovali su nas granatama od 120 mm i ubili još dva legionara i ranili više od dvadeset. Poginuo nam je i kapetan specijalista za eksplozive, mada se tačno ne zna da li je on pogrešio kada je hteo da dezaktivira mine koje su postavili Hrvati na jednom mostu na Neretvi. Njegov pomoćnik je ranjen, i izgubio je nogu. Ali, najteže je došlo posle; kad smo hteli da uzmemo njegovo telo, kao i ranjenika, Hrvati su pucali na nas. Kroz borbu sa njima uspeli smo da izvučemo naše ljude. To je bilo strašno.

Osim toga, jednom smo bili u logoru i čuli smo pucnjavu iz minobacača u blizini. Tada su nas telefonom zvali Srbi sa okolnih brda i tražili da prestanemo da pucamo po njima, ili će oni otvoriti vatru po nama. Kako mi nismo pucali, brzom kontrolom smo utvrdili da su se hrvatski vojnici došunjali do našeg logora i odatle otvarali vatru na Srbe kako bi izazvali njihovu reakciju. I šta sam mogao nego da se izvinim Srbima.

Znate li da ovo što nam govorite, nikada nije objavljeno u španskoj štampi. Nikada.

Mi smo podneli podrobne izveštaje našim pretpostavljenima. Ja sam o tome govorio na konferencijama i predavanjima, pisalo se, doduše u specijalizovanim vojnim novinama, jer tu smo otkrivali stvarnost onakva kakva je bila tada. A bila je strašna.

Takođe moram da kažem, i ne zato što govorim za srpske novine, nego zato što je to tako, da je još pre ulaska NATO u Bosnu, vlada iz Beograda preko naše ambasade uputila notu u kojoj nam zbog naše objektivnosti na terenu, nudi zaštitu u slučaju napada od muslimana. Nas je to priznanje ispunilo ponosom jer zaista smo sve činili da se rat zaustavi, i nismo ni krivili ni hvalili nikoga u njemu.

Istina je i da su Srbi ponekad pucali po nama, skoro uvek granatama koje su padale podaleko, ali ipak su pucali i nisu nas uvek puštali da se slobodno krećemo. Ali takođe je istina to da kada nam neki srpski oficir nešto kaže, to je uvek bila istina, što nam obeća to se i ispuni, sto posto i uvek. To pokazuje kakav je bio odnos srpskih snaga prema stranim jedinicama. Imali smo u Trebinju raspoređen bataljon legionara, i komunikacija između naših trupa je bila loša, posebno u toku zime. Imali smo ozbiljnih problema i sa radio-komunikacijom. Iznad grada je Leotar i na vrhu repetitor koji su držali Srbi. Mislili smo da je dobro da tamo sagradimo helidrom radi lakšeg transporta i radio-veze. Poslali smo na desetine pismenih zahteva i nikada ništa nismo uspeli da postignemo. Jednom prilikom sam lično razgovarao sa srpskim oficirom, objasnio mu naš zahtev govoreći da bi i Srbima bilo dobro da imaju helidrom za evakuaciju bolesnika jednom kad mi odemo. Pitao me je ko to traži, NATO ili Španci. Španci, odgovorio sam, mada je jasno da mi kao zemlja članica tog pakta, nismo mogli da tražimo dozvolu bez znanja NATO. Malo je razmislio i rekao – u redu, počnite sutra da gradite helidrom. Tako je i urađeno, i platforma je tamo i ostala kada smo se mi povukli. To ujedno govori kakav je bio odnos srpskih snaga prema španskim trupama.

O čemu ste još pregovarali sa zaraćenim stranama?

Uglavnom o granicama njihovih zona, radi sprečavanja upada, i tu smo bili kao neutralne sudije. Interesantno je bilo vreme Uskrsa. Biskup Mostara (mislim da je znao španski ali nikada ni reč nije izustio, jer je hteo da čuje šta prevodilac prevodi), i vladika Trebinja, Atanasije Jevtić, pregovarali su kako bi sveštenici sa obe strane mogli da pređu liniju fronta, da odu u sela sa svojim vernicima koja su ostala u rukama drugih, i da obave službu. I tu nije bilo problema, iako je rat besneo. Svako je otišao do svojih vernika i obavio službu.

Sa tim biskupom Mostara se dogodilo nešto što me je iznenadilo. Rekao mi je da iako su i katolici i pravoslavci hrišćani, vladika Jevtić nikada nije hteo da se zajedno pomole za mir. Mene je to čudilo, jer sam sa vladikom od početka imao izvanredan odnos. Rekao sam biskupu da stvar prepusti meni i da će sve biti u redu. „Videćeš da vladike neće”, kazao mi je biskup. Razgovarao sam sa vladikom, i na prvom sledećem sastanku sa verskim prvacima, sve je na moju inicijativu počelo uz Očenaš, onako kako mislim da bi hrišćani trebalo da razgovaraju međusobno.

Sa vladikom Atanasijem sam sklopio veliko prijateljstvo, iako smo mi prvi put napravili strašnu grešku; naše vozilo je ušlo u portu manastira u Trebinju, zamislite! Ali, Srbi su nam oprostili tu glupost, i odnosi su bili odlični. I kao što sam rekao, nikada nas nisu lagali, nikada nas nisu prevarili. Šta su kazali to se ispunjavalo, bilo za nas povoljno ili ne. I mogu da kažem da je vladika radio mnogo, stizao je svuda i sa njim sam imao stalnu vezu. Osim toga, odlično je poznavao španska vina, a još bolje španski fudbal. Tada je u Atletiku Madrid igrao Vladan Lukić, i vladika je stalno tražio vesti iz našeg fudbala. Voleo bih da ga sretnem i da ga bratski zagrlim.

Kako vam sada sa ove vremenske distance izgleda sve to?

Uglavnom sam zadovoljan, jer kada sam se ponovo vratio tamo 1996. video sam da život teče mirnijim tokom. Od Mostara sam mirno mogao da otputujem do Sarajeva. Tu sam video da tramvaji rade. Izgleda malo, ali ako se setimo kako je bilo... Jasno je da ima još problema, ali ako se uporedi sa onim vremenom kada je sve bilo samo rušenje, smrt i glad, danas je ipak mnogo bolje.

-----------------------------------------------------------

Ručak sa Mladićem

Posle jednog sastanka u Bileći sa srpskim oficirima, kada sam im predstavio našeg novog komandanta generala Prada, bio je predviđen ručak. Tada su nas zamolili da sačekamo jer jedan visoki srpski oficir želi da dođe i da ruča sa nama. Za nas je to bilo dobro, jer smo uvek hteli da imamo kontakt sa najvišom komandom. Taj oficir je bio general Mladić. Stigao je i ručak je tekao da bolje ne može da bude. Mladić je bio ljubazan, krajnje simpatičan, i odlično je poznavao Španiju i interesovao se mnogo za našu zemlju, što nas je radovalo.

Onda je odjednom ućutao, lice mu se sasvim izmenilo i počeo je da preti generalu Pradu: „Slušajte vi, recite OUN-u, UNPROFOR-u i svima da ako ne bombardujete Hrvate za ono što rade, potopiću im sve brodove u Jadranu!” Bio je potpuno van sebe od besa, i ton mu je bio strašan.