Stvarnost je kolektivna halucinacija

Stvarnost je kolektivna halucinacija, kaže Srđan Đile Marković, prvi čovek alternativne rok grupe „Supernaut” i slikar izražajnog urbanog rukopisa, kao jedan od učesnika kolektivne izložbe „ARTikulacije stvarnosti”, koja će biti otvorena večeras u 19 časova u Galeriji Doma omladine Beograda. Do 27. ovog meseca videćemo radove vizuelnih umetnika koji se bave rokenrolom, a osim Markovića, izlagaće i Gildo Bavčević, Nemanja Nikolić, Vladimir Lalić, Demir Ahmetović i grupe „Ah, Ahilej” i „Auf Wiedersehen”. Deo izložbe čine i fotografski zapisi Marka Ristića („Zamrznuti tonovi”) sa rok koncerata.

Kustoskinja postavke Jelena Pavićević u predgovoru kataloga navodi da je njen cilj da predstavi radove muzičara i vizuelnih umetnika koji kroz različite medije promovišu ličnu poetiku i percepciju stvarnosti.

– Imajući u vidu kulturološki aspekt tumačenja svakodnevice, umetnici kreiraju prostor za promišljanje o umetnosti, politici, muzici, teatru i tekstu, dok kroz indirektne poruke ističu važnost artikulacije misli i egzistencije kritičkog stava – navodi Pavićevićeva.

Srđan Đile Marković, kao jedan od starijih među umetnicima koji izlažu, govori o razlici između generacija:

– Globalno, jako je malo novih ideja na tzv. novoj sceni. Kompjuter je dosta „pomogao” tom poraznom stanju stvari jer je sve zasnovano na fotografiji. Novi mediji paradoksalno brane najoveštalije kanone komunikacije. Fotografiji se klanjamo iako je ona ponekad sumnjivi dokument tzv. stvarnosti.

Svoju umetničku priču Srđan Đile Marković stvara na dva koloseka više od tri decenije, studirao je slikarstvo, ima svoje mesto na našoj likovnoj sceni, ali kao gitarista i pevač, i sa bendom „Supernaut” zapažen je po angažovanom stavu prema svetu u kom živimo. Pitali smo ga kako te dve stvari idu zajedno, da li je muzika, koja nadilazi prostor i vreme, osnova iz koje se razvijaju druge stvari koje radi.

– Muzika je uvek u vremenu. Savršeno hvata to „sada” i pretvara ga u večnost. To ume tako da nervira. Slikarstvo je uvek blago podgrejani leš – čini ga 80 odsto prošlosti, 20 odsto inovacije. A može i sa nula odsto inovacije. Monumentalni kanoni muzike i slikarstva gotovo su identični. Naravno, to niko ne želi da prizna – kaže umetnik.

O tome koje teme ga trenutno zaokupljaju u muzici i slikarstvu, da li sprema neki koncert ili izložbu i kako promišlja svet, odgovara:

– Nemam ja plan i program. Kad god najavim izložbu ili koncert, to se ne dogodi, zato je bolje da ne pričam unapred. Ceo moj mentalni razvoj završio se u 12. godini života, kada sam se dočepao prvog andergraund stripa. Takav dijalog umetnosti i socijalne stvarnosti… to je ono najpotrebnije. To je ono što uvek nedostaje. Čovek je ono što društvo napravi od njega. Celina se reprodukuje istovetno i u najmanjim činiocima. Društvo je jedini krivac.